Ženske studije i istraživanja i Žene u crnom organizovale su Feministički diskusioni kružok 19. i 20. septembra, u prostorijama Žena u crnom u Beogradu i obeležile 60 godina rada i 80 godina života Svenke Savić, uz osvrt na njen doprinos u zasnivanju feminističke prakse i teorije u Srbiji, kao i povezivanju teorije sa feminističkom praksom naročito kada je reč o jeziku i rodu.

Dokumentarni film o Svenki Savić u produkciji Grupe za videoaktivizam ŽUC-a (scenario i režija Fahrudin Kladničanin, snimatelj Neđo Gavrić, montaža Marija Aranđelović, prevod na engleski jezik Marko Tasić) i promovisanje knjige „Svenka Savić - Između baletske i jezičke igre" (uredila Ivana Anotinić, uz saradnju Vere Obradović, Margarete Bašaragin, Zilke Spahić Šilja i Miloša Pankova).

U programu je učestvovala i Svenka Savić na temu Ženske studije kao akademski i aktivistički visokoškolski obrazovni program kod nas: da li postoji mreža ženskih studija kod nas?

Kružok se bavio temom smene generacija i prenošenjem znanja unutar feminističkog pokreta.

U prostorijama ŽUC-a održan je Feministički diskusioni kružok (FDK) u suorganizaciji ŽUC i ŽSI, posvećen razvoju alternativnog programa Ženskih studija u Srbiji. U prisustvu 13 osoba iz 7 gradova iz Srbije: Beograd, Novi Sad, Subotica, Novi Pazar, Zaječar, Hrvatske (Zagreb) i Crne Gore (Pljevlja) u uvodnom predstavljanju Svenka Savić je iznela podatke o nastanku alternativnog programa ženskih studija u Vojvodini (najpre u N. Sadu, zatim u Subotici u 1997). Pokazala je kako se on širio i kako je imao svoj život po različitim gradovima unutar tadašnjeg državnog prostora (Beograd 1992, Niš 1998, Užice 1998, Kraljevo 1999, Kotor 2000). Detalje o pojedinim programima koristi kao argumentaciju za tvrdnju da su ovi programi sve vreme bili umreženi, ali da se na tome nije insistiralo i otuda nije u sećanju većine onih koje se tom problematikom bave. Tako je danas manje poznato da su duže ili kraći programi ženskih studija postojali i izvan Beograda i Novog Sada (jedina dva grada u kojima do sada opstaju).

Savić je za sastanak poslala bogatu literaturu za razmatranje ove teme, s ciljem da problematizuje temu početne tačke postojanja ženskih studija u našem prostoru, najpre u Bgd.

Objasnila je kako je alternativni program ženskih studija prešao u akademski na Centru za rodne studije UNS (2003-2004) u Novom Sadu i kako je, nažalost, u januaru 2020. tamo ukinut. 

Zato se sada zalaže za obnavljanje aktivnosti alternativnih ženskih studija kao oblika obrazovanja koje objedinjuje akademsku i aktivističku delatnost ponovo u raznim gradovima. Kao primer navodi da su se već stvorile mogućnosti u Novom Pazaru gde Fahrudin Kladničanin počinje alternativne ženske studije (prva predavanja su 9. 11. 2020.). 

U diskusiji su učestvovali skoro svi prisutni. 

Fahrudin Kladničanin je informisao da je njegova organizacija dobila sredstva od Ambasade Kraljevine Švedske u Srbiji, da u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu organizuje jednosemestralni program ženskih studija koji će se odvijati online (zbog pandemije koja je izazvana virusom covid 19) u saradnji sa ŽSI (program su zajedno osmislili on i Svenka Savić).

Tanja Ignjatović je insistirala da bi program ženskih studija trebalo u kontinuitetu da ima i teme iz širokog spektra nasilja nad ženama, a ne samo povremeno.

Daša Duhaček je govorila o osnivanju Centra za ženske studije u Beogradu i povezanosti ovog alternativnog programa sa akademskim u Beogradu, naglasila je da „i za akademske studije roda i za ženske studije, u zavisnosti od konteksta, ima argumenata da oba pristupa budu strateški korisna.“

Margareta Bašaragin je ukazala na postojanje dihotomije prestonica-periferija i u okviru feminisitčkih diskursa danas kod nas.

Miloš Urošević je postavio 2 pitanja: 1. Da li postoji veza između brisanja tekovina ženskih studija, i njihovo pretvaranje u studije roda sa tendencijom brisanja žena kao odraslih osoba ženskog pola. „Marsela Lagarde govori o tome da svedočimo pokušajima da se žene učine nevidljivim, da se dehumanizuju, da se izbrišu. Svedokinje smo da se ne govori više o ženama nego o trudnim telima, trudnim osobama, telima koja menstruiraju...“ 2. Da li se onog trenutka kada se odlučilo da naziv ne budu ženske studije nego rodne odustalo od političnosti?“ (Na ovo pitanje je odgovorila Daša Duhaček koja je rekla „u strateškom smislu, da.“).

Staša Zajović se osvrnula na litraturu koju je S. Savić poslala za razmatranje u povodu osnovne teme o ženskim studijama s ciljem da pokaže različite stavove autorki kada je u pitanju nastanak i razvoj ženskih studija u Beogradu i kada se sećamo udela pojedinki u tom procesu. Zaključeno je da je to deo koji još treba problematizovati.

Na kraju je dogovoreno da se ovakvi susreti organizuju jednom mesečno, u Beogradu, Novom Sadu i Nišu i u drugim gradovima, kako bi se širio program ženskih studija.

Svenka Savić, N. Sad 21.9. 2020.