Svenka Savić: Naše društvo još nije spremno odreći se predrasuda prema Romkinjama
Selma Pezerović
U novosadskoj udruzi Ženske studije i istraživanja već dvadeset i pet godina provde se istraživački projekti koji okupljaju studentice Romkinje upisane na Sveučilište u Novom Sadu. Tako su nastale mnoge publikacije u kojima je lingvistica i profesorica emerita Svenka Savić povezivala svoje znanje i iskustvo uz direktan rad s Romkinjama kroz projekt osposobljavanja istih za istraživački rad. Rezultati mentorskog rada brzo su bili vidljivi, kako kroz pokrenute inicijative samih romskih studentica već 1999. godine, tako i kroz objavljivanje knjige Romkinje dvije godine kasnije koristeći metodu životnih priča. Time je otpočelo njihovo istraživačko iskustvo neposredno sa ženama prethodnicama u vlastitoj zajednici, o kojima su one, po vlastitom priznanju, malo znale, navodi Savić koja je kroz daljnji rad nastavila u svojstvu profesorice i mentorice pružati podršku mladim Romkinjama na njihovom putu obrazovanja i pronalaska posla.
Odakle zanimanje za romsku zajednicu obzirom da vam je osnovna struka istraživanje (srpskog) jezika?
Priča o mojoj saradnji sa Romkinjama ima trodecenijsku predistoriju. Početkom 80-tih godina 20. veka saradnju ostvarujem sa samoukim romologom Trifunom Dimićem u Novom Sadu (oboje smo odrasli u selu Gospođinci). Trifun je imao tu prosvetiteljsku i vizionarsku potrebu da stvara oko sebe (i u sebi) za romsku zajednicu. Najpre smo radili za potrebe obrazovanja romske dece u osnovnoj školi. On je sve inicirao, ali je uvek tražio konsultacije sa nama koji se bavimo jezikom na Odseku za srpski jezik na Fakultetu (pre svega sa Velimirom Mihajlovićem).
Kada je Fond za otvoreno društvo početkom 1990-ih otvorio kancelariju u Novom Sadu, počinjem uz njihovu finansijsku potporu, rad sa romskim studentkinjama (i studentima) koji se upisuju na razne fakultete Univerziteta u Novom Sadu (i ta aktivnost ostaje do danas). Bilo je jasno da su u sistemu nevidljive (ako ih je bilo), ali je mnogo značajnije bilo da smo ustanovile šta sve treba da se uradi da bi se onima koje dolaze na studije iz romske zajednice pomogne. Tako su ustanovljene različite sistemske mere poput poticanja među romskim roditeljima da upisuju ćerke (i mušku decu) u škole, mentorskog rada sa romskim decom u osnovnoj i srednjoj školi, ali i mentorskog rada sa nastavnicima, mentorska priprema za upis na fakultete, poticanje dodele studentskih domova za one koje ne žive u Novom Sadu, mentorskog rada sa upisanim studentkinjama i studentima, naročito tokom 15 godina koliko sam vodila “Školu romologije” kod nas na Univerzitetu. Do kraja Dekade Roma (2005-2015) sistem je uspostavljen i dao je rezultate. Nakon toga dolazi do razgradnje istog, jer nema finansijske podrške od države (donatori se povlače) te dolazi i do smene političkog sistema u državi.
Osobno ste surađivali s Romkinjama, razgovarali i prikupljali priče. Koliko se uronjenost u patrijarhalno razmišljanje o “drugima” prelama i preko leđa Romkinja?
U Udruženju “Ženske studije i istraživanja” smo u 1998. godine radile projekat sa romskim studentkinjama upisanim na Univerzitet na sticanju raznih vrsta znanja, ali smo im bile i dobra potpora tokom njihovih studija. U našim ženskim studijama su učile metod životne priče, ali i kako se suprotstaviti patrijarhalnim normama u sopstvenoj zajednici. Tako je nastala knjiga Romkinje (2000), na kojoj su radile Marija Aleksandrović, Jelena Jovanović i Stanka Dimitrov kao svoj diplomski timski rad. Danas je Marija Aleksandrović profesorka na Visokoj školi za vaspitače u Vršcu, Jelena Jovanović poslanica u Parlamentu Vojvodine, a Stanka Dimitrov se opredelila za humanitarni rad u Ekumenskoj humanitarnoj organizaciji.
Tek sada mogu da odgovorim na vaše pitanje. Da, u romskoj zajednici se život u porodici i zajednici prelama preko leđa Romkinja, ali je moj zadatak bio da, nakon toga što to dokumentujem kao pojavu, pokažem i kako su one prevazišle to prelamanje i postale model drugim Romkinjama danas. Ono što radim danas je da afirmišem te uspešne Romkinje koje su zaista na ugled zajednici. Zato ne treba više da kukamo kako je ženama u romskoj zajednici teško, nego raditi na tome na koji način je moguće iz teškoće izaći. Iz tog razloga uvek ističem da je 300 romskih studentkinja i studenata diplomiralo na našem Univerzitetu u Novom Sadu, oni su seme te intelektualne elite danas. Nažalost, većina ih je otišla iz Srbije, kao i drugi pametni i obrazovani mladi, pa se taj veliki intelektualni pomak ne oseća kod nas u celini. One su svuda u svetu danas hvaljene i priznate, mnoge su već doktorirale ili su na tom putu.
Na temelju vlastitih promišljanja i iskustva, koja bi bila ključna misao pri pomaku iz konformiranja ka konfrontiranju (i moguće obrnuto) Romkinja s nametnutim mjerilima u vlastitoj, a onda i u većinskoj zajednici?
Došlo je vreme da se većinsko društvo menja u odnosu na one koje su druge ili manjine. To je ključna misao. Nije dobra praksa da stalno očekujemo da se oni koji su ‘drugi’, ili ‘manjina’ menjaju. Naše društvo još nije spremno da se odrekne svojih predrasuda prema romskoj zajednici uopšte, prema Romkinjama posebno, pogotovu prema obrazovanim Romkinjama. I one to osećaju i znaju. Ali i prema ženama sa invaliditetom. Nedavno je počela kod nas akcija da mi iz većinskog društva treba da učimo znakovni jezik, ako hoćemo da komuniciramo sa onima kojima je jezično komuniciranje nedostajuće. Znakovni jezik bi trebalo uvesti u osnovne škole.
U 21. veku su Romkinje same dosta učinile. Pored toga što su stekle visoko obrazovanje, osnovale su brojna udruženja Romkinja u Srbiji, u kojima su mnoge aktivne, ali finansije su uvek problem (samo u retkim slučajevima u finansiranju učestvuju državne institucije). Postoje udruženja romskih studenta kao i njihove unije na univerzitetima, koja su efikasna u pogledu afirmacije romske intelektualne elite. Postoje dvojezični bilteni, na romskom i srpskom jeziku, ali se loše distribuiraju, neke od brošura povremeno izlaze. Umnožio se broj udžbenika na romskom jeziku za učenike osnovne škole, itd. Dakle ima mnogo dobrih aktivnosti koje jesu deo pomaka. Ali politika (stranke) se uvek umeša u elitu u pravcu razjedinjavanja iste.
Što bi bila strategija rada za sljedeću dekadu?
Ono što je već započeto, ali se ne vidi dovoljno – rad u digitalnoj sferi. Veoma su aktivna romska udruženja na raznim sajtovima, u raznim akcijama, neka umetnička udruženja odlično rade. Nažalost nauka još uvek ide polako. Romologija još nije deo visokoškolskog obrazovnog sistema mada za njega postoje dobre osnove, a i romska nacionalna zajednica je najbrojnija u Srbiji. Jako teško se romologija ustaljuje u obrazovnom sistemu na fakultetima. Prvi pokušaj je bio na Filološkom fakultetu u Beogradu (sa malo efekta), sada je to (od oktobra) na Filozofskom fakultetu kod nas u Novom Sadu. Postoji potreba, pre svega za studente žurnalistike, socijalnog rada, jezika i književnosti. Postoji i obrazovan nastavni kadar, ali je još uvek je prisutno nepoverenje širih autoriteta na fakultetima da nam je izučavanje romologije potrebno. Još pre 3 decenije jedan ugledni srpski lingvist u Beogradu u SANU je javno tvrdio da je bolje da romska deca uče neki strani jezik, nego da uče svoj maternji. Ta ista loša tvrdnja i danas ima veliki broj pristalica.
Izvor: Phralipen. Glasilo romske nacionalne manjine u Hrvatskoj, https://phralipen.hr/2023/09/05/svenka-savic-nase-drustvo-jos-nije-spremno-da-se-odrekne-predrasuda-prema-romkinjama/
