Razgovor sa osnivačicama: Svenka Savić

Nastavljamo obeležavanje 20 godina Rekonstrukcije razgovorom sa osnivačicama! U nastavku pročitajte intervju sa Svenkom Savić, lingvistkinjom, profesorkom emeritom Univerziteta u Novom Sadu i redovnom profesorkom psiholingvistike u penziji Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Zašto je osnovana Rekonstrukcija i zašto je bilo bitno da bude osnovana baš tad?

Fond za otvoreno društvo je od 1992. imao kancelariju u Beogradu, a od 1993. u Novom Sadu.

U oba grada Fond je podržavao i projekte okrenute potrebama i vidljivosti žena. Mi u Udruženju “Ženske studije i istraživanja” smo uspešno sarađivale sa Fondom i Centrom za ženske studije iz Beograda 10 godina. Ali u sledećoj deceniji, početkom 21. veka, Fond je neke od svojih programa ukinuo, sa obrazloženjem da su postignuti dobri rezultati, uz zalaganje iz nevladinog sektora, i da sada institucije sistema u Srbiji treba da preuzmu deo takvih poslova.

Mi smo na Univerzitetu u Novom Sadu, za vreme mandata rektorke Fuade Stanković u februaru 2002. organizovale međunarodnu konferenciju na temu uvođenja ženskih/rodnih studija u obrazovni sistem na UNS – konferenciju je finanansirao Fond za otvoreno društvo. Zaključak je bio formiranje Centra za rodne studije od školske 2003-2004. kao akreditovan program najpre za specijalističke i magistarke studije, a već sledeće godine master i doktorske. Za ovu vrstu edukativnog obrazovnog programa bilo je potrebno osmisliti i obezbediti stipendije za studije i izradu završnog rada.

Budući, da se znanje iz ženskih i rodnih studija tada nigde nije produkovalo na dodiplomskim studijama, što znači da je ceo program bio inovativan (ne samo u Srbiji) bilo je jasno da se stipendije u okviru institucija neće dodeljivati i za tu vrstu novih studija. Slavica Stojanović je radila na ženskim programima u Fondu i imala sve moguće informacije kako je to u svetu. Na njen predlog smo se nekoliko naših NVO, koje dugo sarađuju sa Fondom, ujedinile u osnivanje nove fondacije. Udružile smo se Žene u crnom (Staša Zajović), Ženske studije i istraživanja (Svenka Savić) sa Fondom (Jadranka Jelinčić) i bile osnivačice Rekonstrukcije ženski fond. Za registraciju je svu dokumentacija pripremila tada Slavica Stojanović sa svojim novoformiranim timom. Jedan od ciljeva je bio pružanje finansijske (i druge) pomoći studentkinjama u edukativnom visokoškolskom programu ženskih i rodnih studija, tada uglavnom aktuelnim u Beogradu i u Novom Sadu.

Od 2004. do danas, tokom 20 godina podršku su dobile studentkinje za postdiplomske studije: master, magistarskih, specijalističkih i doktorskih studija – ukupno oko 100 žena je tokom 2 decenije imalo šansu da se u ovom programu obrazuje. Radi se o finansijskoj pomoći za školarine i/ili odbranu samog rada. Ta su sredstva uplaćivana na žiro račun UNS, a iz tih para se onda finansirao sam edukativni program. Drugim rečima, u toku 20 godina, RŽF je pomogla finansijski ovaj program studentkinjama u državnoj instituciji. To naglašavam zato što je godinama ustaljeno shvatanje da je Univerzitet u Novom Sadu učinio značajan korak… a ustvari je samo otvorio vrata za nešto što smo mi aktiviskinje u akademskoj zajednici nadalje sprovodile uz finansijsku pomoć RŽF (i nekih još alternativnih fondacija sporadično).

Danas, može biti jedno od osnovnih procena: Koliko je ovaj vid potpore doprineo današnjem stanju znanja u ženskom pokretu kod nas i u regionu, posebno u raznim domenima nauke, umetnosti, obrazovanja? Ukupna procena takvog doprinosa tek predstoji, ali je sigurno velika: većina današnjih akademkinja sa diplomom rodnih studija radi na mestima na kojima im je takvo znanje potrebno i korisno.

Možemo konstatovati da su većina odbranjenih doktorskih radova na Centru za rodne studije UNS u Novom Sadu publikovani, neki su i deo obrazovnog programa. One koje su dobile zvanje iz doktorskih rodnih studija u Novom Sadu, danas su među liderkama ženskog pokreta: Jelisaveta Blagojević, Gordana Stojaković, Jelen Višnjić, Silvia Dražić, Jelena Stefanović, Smiljana Milinkov, Ervina Dabidžinović, Iskra Vuksanović, Slavca Denić… naravno spisak je mnogo širi i obuhvata i one koje nisu koristile finansijsku podršku RŽF, a stekle su titulu doktra rodnih studija (Margareta Bašaragin, Dragana Pejović, Sanja Kojić Mladenov, Zorana Antonijević i dr ).

Lista onih studentkinja koje su primile finansijsku potporu za master i magistarske studije još je duža. Nemerljiva je vrednost ulaganja u obrazovanje za rodna pita…

S tim u vezi, koja je uloga ženskih fondova generalno, a posebno u društvima koja prolaze kroz krizu/traumu ili pokušavaju da se suoče sa istom?

Možda da odgovorim prvo na drugi deo pitanja “posebno u društvima koja prolaze kroz krizu/traumu ili pokušavaju da se suoče sa istom”. Naime, u Srbiji je od kada postoji Fond krizna situacija. I to u dva smera. Prvi se odnosi na afirmaciju ideologije rodnih studija (tačnije ženske NVO se predstavljaju u široj javnosti kao nedovoljno patriotrske organizacije, prozapadno orijentisane), a sa druge strane se odnosi na kvalitet urađenog posla – sve što radimo u okviru NVO nije dovoljno kvalitetno, omalovažava se u javnom prostoru.

Koja je uloga RŽF bila tada, a koja je danas?

Mislim da postoji konstanta kada je uloga u pitanju, a onda možemo razlikovati domene u kojima se ona ispoljava. Uloga RŽF je da drži čvrst pravac demokratskog, antifašističkog, antiratnog, beskompromisnog delovanja protiv nacionalizma, antidogmatski pristup humanističkim nastojanjima – da nam svet bude bolji. Zato su isticane neke osobe kao dobri modeli: sociološkinja Žarana Papić po kojoj je i nazvan program stipendija. Ono što treba da održavamo jeste sećanje na naše saborkinje na ovim pitanjima koje više nisu među nama. Jer takav broj više nije mali. MIslim da je sada, s pravom, više programa okrenuto mladima ili tinedžerkama, što u početku nije bio slučaj.

Zašto je bilo važno da se RŽF od početka definiše kao fond protiv rata, nacionalizma, militarizma, itd?

Ne samo da je bilo važno nego jeste i sada važno! Zato što je ratni bio dominantan pravac u široj društvenoj atmosferi u državi u vreme kada je formiran (i ostao do danas). Zveckanje oružjem nije nepoznato na Balkanu i u Srbiji, uvek je sa ogromnim posledicama; zato je važno u dugom vremenskom periodu insistirati na antiratnim temama, osobama koje takav stav promovišu, na štampanju knjiga i ostalih vrsta informacija u istom smeru. Znanjem protiv rata je osnova programa RŽF. Nadalje, tako je lako posvađati višenacionalno, višekonfesionalno građanstvo, kakvo je u Srbiji danas, a bilo i ranije. Tako je teško izgrađivati suživot na duge staze, i sada i bilo i ranije. Naši susedi su naši najbliži, bez obzira koje su nacije, vere…Naši susedi su nam najbliži…

Zašto je Vama lično bilo važno da budete deo ovog procesa i šta biste istakli kao najznačnija postignuća RŽF-a za ovih 20 godina?

Prvo zato što u okviru moje akademske karijere nisam imala prilike da ostvarujem i ovake ideje, jer je Odsek za srpski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na kojem sam provela profesionalni vek, okrenut studentima uglavnom jedne nacionalne zajednice. Inovacije teško prolaze. Nisam dovoljno pratila sve projekte u poslednjoj deceniji u RŽF kada je bilo više manifestacija festivalskog tipa, širenje znanja horizontalno. Meni je bilo važno da budem deo ovog procesa jer je bio direktan odnos između onoga što se događa u akademskoj zajednici i mogućnosti da se plasira u praksu. Na primer teorijski pristup o rodno osetljivom jeziku.

Ima mnogo već nataloženog učinka RŽF u raznim domenima, ja sam pratila ovaj koji se odnosi na rodne studije. Ono što je potrebno jeste sakupiti na jednom mestu sva ta znanja i umenja, druženja, podsticanja… kako bi nas budućnost pamtila…

RŽF je organizacija koja nas povezuje (drži u stalnoj vezi) prošlost za budućnost.

Izvor: https://www.rwfund.org/2024/06/18/razgovor-sa-osnivacicama-svenka-savic/