Aktivnosti

Seminar za novinare i novinarke „Diskriminacija i stereotipi u izveštavanju o ženama i starijim osobama“ realizovala je Margareta Bašaragin 2-3.10.2021.g. u hotelu „Zlatarski biseri“, Nova Varoš. Seminar su suorganizovalli Udruženje „Ženske studije i istraživanja“ Novi Sad i Forum žena Prijepolja iz Prijepolja u okviru projekta „Žene, deca i stari kroz prizmu medija – stereotipi i senzacionalističko izveštavanje“ Udruženja „Forum žena Prijepolja, Prijepolje (finansijska podrška Ministarstva kulture i informisanja RS).

Cilj seminara je bio da učesnici/e na konkretnim primerima medijskog izveštavanja steknu veštine prepoznavanja implicitne i eksplicitne diskriminacije po osnovi pola/roda i starosti (seksizam i ejdžizam), da im se ponude konkretna rešenja za njihovo prevazilaženje i izrade preporuke za izveštavanje o starijima, naročito starijim ženama.

Ukupno je bilo 18 učesnica i učesnica iz Prijepolja, Užica, Niša, Čačka.

 

 

 

 

 

Foto: Forum žena Prijepolja

U povodu Svestkog dana starijih osoba Svenka Savić donosi tekst "Svestski dan starijih osoba i edžizam" koji je objavljen na sajtu Autonomije i koji ovde prenosimo.

SVENKA SAVIĆ: Svetski dan starih osoba i ejdžizam

"Ne treba mi digitalizacija, i nemojte me menjati, hoću svoje prijatelje uživo, u šetnji, na kafi, na svetlu dana da se družimo"

01. okt 2021

Danas je Svetski dan starih osoba! Danas je moj dan!  Koja sreća imati 2 svoja dana u godini: jedan rođendan (u junu – 81 punih) i ovaj grupni,  a svetski dan (1. oktobar). Eto i mi stare osobe imamo svoj stetski dan kao što je Dan Planete. Očigledno smo važne u današnjem sazvežđu!

U poslednjih nekoliko danas to se potvrđuje brigom za nas stare osobe: najpre vladina finansijska podrška penzionerima – već sam dala unuku te pare da proslavi njegov peti rođendan. Zatim je stalna predstavnica Ujedinjenih nacija u Srbiji konstatovala ejdžizam na delu (diskriminaciji prema starim osobama). Navodi primer da su upravo te osobe, sada „ispale“  izvan opšte digitalizacije u društvu i predlaže mere za promenu takvog stanja.  U tome joj pomaže ministarka za ljudska i manjinska prava konkretnim predlogom da uvede digitalizaciju u živote starih osoba kod nas odmah. „Organizacija ‘Mikser’, u saradnji sa populacionim fondom UN (UNFPA), u cilju promocije digitalne pismenosti snimila je ranije tri kratka filma o korišćenju Fejsbuka, Skajpa, Vajbera na pametnim telefonima i oni se mogu pronaći na njihovom Jutjub kanalu” (informiše nas Beta u Danasu, 28.9.2021). Ukratko, rešenje je nađeno: stare osobe treba promeniti – opismeniti  tako što će moći da koriste u komunikaciji Fejsbuk, Skajp i Vajber – ako kupe pametne  telefone.

Unuku sam već dala pare za rođendan, nemam da kupim za sebe pametni telefon. A i neću. Ne treba mi digitalizacija, i nemojte me menjati, hoću svoje prijatelje uživo, u šetnji, na kafi, na svetlu dana da se družimo. Neću da me stalno menjate u korist svojih finansijskih i drugih politika. Hoću da se vi promenite i shvatite da je važno da nam se vi približite: mentalno, emotivno, finansijski.

U jednom skorašnjem istraživanju ispitale smo starije osobe u staračkim domovima o njihovim potrebama u korona situaciji. Nisu pominjale da im nedostaju pametni telefoni i ostalo, nego vapaj za živom rečju sa drugima, a pre svega mladima  – unucima i decom (“Volim kad mi dođe geronto domaćica, više da pričamo nego da mi sprema”). Tu je značajan broj starih osoba kojima su mladi otišli u svet, naročito iz slovačakih, mađarskih, rumunskih zajednica (“Ne treba mi vajber, hoću da moja deca budu ovde sa nama”).

Zato na moj dan, molim novu antiejdž dugoročnu politiku u državi u kojoj smo mi, stare osobe, subjekti a ne stalno vaši pacijenti, ili eksperimentalni pacovi, jer nas digitalizacija otuđuje ne samo generacijski jedne od druge, nego i od od nas samih.

(https://www.autonomija.info/svenka-savic-svetski-dan-starih-osoba-i-ejdzizam.html)

Povodom Međunarodnog dana starijih osoba kojeg obeležavamo prvog oktobra Margareta Bašargin objavila je tekst na sajtu Magločistač koji ovde prenosimo.

Ispovest unuke o mučnom iskustvu njene bake koja živi u subotičkom domu za stare: Usamljenost, karantin i ograničena komunikacija

Ispovest unuke o mučnom iskustvu njene bake koja živi u subotičkom domu za stare: Usamljenost, karantin i ograničena komunikacija

Izvor: Pixabay.com

30.09.2021

Kategorija: Društvo , Subotica

Povodom Međunarodnog dana starijih osoba koji se obeležava svake godine 1. oktobra, osećamo se prozvane da ukažemo na položaj starijih osoba, naročito starijih žena u našem društvu.

Još uvek živimo pod vanrednim okolnostima izazvanim epidemijom korona virusa i pozdravljamo što se u javnosti ovih dana otvoreno govori o narastajućem ejdžizmu na globalnom nivou kao njihovim posledicom.

Međutim, jasno je da se nimalo pažnje ne poklanja mučnom iskustvu starijih osoba koje žive u domovima za stare.

Zato ovde prenosimo kako je izgledala svakodnevica tokom vanrednog stanja u jednom domu kod nas i kakvo je iskustvo bilo jedne bake i unuke.


Sve se promenilo u martu 2020. godine, kada je Vlada Republike Srbije uvela vanredno stanje. Jedna od mera je bila i da se „korisnici i korisnice” domova „izoluju” i tako zaštite od potencijalnog zaražavanja virusom korona. Na sreću nas ’slobodnih’, vanredno stanje je ukinuto u maju 2020, a time i sve zabrane kretanja. Za moju baku to nije važilo… Dom je i dalje bio zatvoren za posete. Uspela sam u junu da joj doturim sliku mog sina, njenog praunuka, onako nameštenu u povodu završavanja osnovne muzičke škole. Plakala mi je u telefonskom razgovoru.

Zamolila me je da joj u biblioteci iznajmim Radecki marš Jozefa Rota. Pomagala mi je često tokom studiranja tako što je umesto mene čitala pojedine nemačke književnike u prevodu na srpski, jer sam žurila da postignem sve na vreme, a posle mi prepričavala i odgovarala na pitanja koja sam joj postavljala u vezi sa analizom dela. Tada joj se ova knjiga mnogo dopala. Sva srećna pa sam došla opet na ulaz u dom da predam knjigu umotanu u celofan. Tamo mi je ta osoba zadužena za „pakete” saopštila da to ne može da se primi, jer se teško dezinfikuje

Zvala sam je telefonom u avgustu 2020. godine da popunjava onlajn upitnik o diskriminaciji i potencijalima starijih žena. Opet je plakala.

Baka ume da koristi internet, ali u domu imaju samo nekoliko računara u zajedničkoj prostoriji koje svi koriste – potrebno je upisati se u tabelu satnice za upotrebu računara. Često se dešavalo da se neko odjavi sa njenog naloga, a ona ne ume sama da se prijavi, pa mora da traži pomoć, pa da čeka na nju, pa da moli nekoga… i onda je od svega odustala. Negde na jesen me je, sva srećna, nazvala da mi saopšti kako sada mogu dva puta nedeljno po pola sata da se šetaju po dvorištu doma. Jeste da još uvek traju radovi na rekonstrukciji fasade i unutrašnjosti gornjih spratova zgrade doma, pa bruji, ali eto.

Prošlo je leto, jesen, zima, pa ponovo proleće, a ona i dalje nije mogla da ide u šetnju u park ili na plivanje… Postojala je, doduše, mogućnost da neko ode nekuda, ali je to značilo kad se vrati u dom, da mora da skine svu odeću sa sebe, da se dezinfikuje, okupa i onda dve nedelje karantina. Baka to nije htela.

U januaru 2021. godine svečano je najavljena vakcinacija starijih osoba iz „domskog smeštaja”. Prva se vakcinisala u Subotici, ubrzo i revakcinisala. Onda sam primila poziv iz doma – glavna sestra mi je 22. februara ove godine rekla da je baki pozlilo (više od četrdeset godina boluje od angine pektoris), da su je odveli kod interniste na pregled, promenili joj lekove i sad je u karantinu dve nedelje, u sobi za izolaciju u domu. U toj sobi gde su je izolovali, bila je sama, bez telefona. Zvala sam razne sestre i molila da odu do nje u sobu i daju joj telefon da se čujemo. Tako sam zivkala svako pre podne… Nekad su bile na sastanku, nekad bez zaštitnog odela, pa sam morala opet i tako… Za četrnaest dana trebalo je da ide na kontrolu, pa posle toga opet nov karantin od dve nedelje. To je ukupno mesec dana potpune usamljenosti, bez mogućnosti da je vidim i posetim. Ograničenu komunikaciju da ne pominjem.

Onda me je baka pozvala (pobegla je da se javi), uveravala me da je dobro, ali je rekla: „Ovo je gore nego u Aušvicu!”.

Konačno se vratila u svoju sobu, razgovarale smo i planirale, i onda je opet 8. aprila išla na kontrolu. Ovaj put je karantin trajao deset dana.

Da li smo zaboravile na starije?


Autorka teksta je Margareta Bašaragin, borkinja za prava žena i predstavnica Udruženja „Ženske studije i istraživanja“, Novi Sad, podružnica Subotica

(https://www.maglocistac.rs/drustvo/ispovest-unuke-o-mucnom-iskustvu-njene-bake-koja-zivi-u-subotickom-domu-za-stare-usamljenost-karantin-i-ogranicena-komunikacija)

Podružnica ŽSI u Subotici trenutno realizuje projekat „Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke AFŽovke koji finansira Rekonstrukcija ženski fond, Beograd (maj 2021 – dec. 2021). Cilj projekta je doprinos kolektivnom znanju i sećanju na doprinose žena tokom istorije u borbi protiv fašizma i očuvanju mira, kroz istraživanje i beleženje životnih priča znamenitih antifašistkinja Subotice (skojevki, partizanki i AFŽovki).
Tokom istraživanja arhivske građe i literature ispostavilo se da se ovoga septembra 2021. godine navršava tačno osamdeset godina od kada je Žuta kuća "aktivirana". U avgustu 1941. je fašistička okupatorska vlast u Subotici započela masovna hapšenja komunista i komunistkinja, skojevki i skojevaca. Veliki broj njih zatvoren je upravo u Žutoj kući – zloglasnom mučilištvu. Među njima bilo je i stotinak žena.
Tim povodom je Margareta Bašaragin, poverenica ŽSI u Subotici, 23. septembra 2021. položila venac na spomen ploču žrtvama.
Poručila je da fašistički teror svake vrste nikada ne treba da zaboravimo i naša je dužnost da stalno podsećamo na ove nemile događaje koji su se desili. 
Skojevke, partizanke i AFŽ-ovke Subotice pred sobom su imale ideju zajedništva i ljubavi prema bližnjem. Uz to su bile iznad nacionalnih, kulturnih, jezičkih i verskih razlika. To su opšteljudske i bezvremenske vrednosti kojima težimo.

  

 
 
  
 
  
Fotografije: Goran Todorov (izvor: subotica.com)