Detalji

03 septembar 2021

ŽSI su 19. avgusta 2021.g. u Sarajevu, BiH  učestvovale na radionici projekta „Moja priča je važna“ koji sprovodi Austrijski kulturni forum, Sarajevo u saradnji sa TPO Fondacijom iz Sarajeva BiH, Gete institutom u BiH i Francuskim institutom za kulturu BiH.
Na projektu sarađuju lokalne partnerske organizacije:  ŽSI, Novi Sad, Srbija; Centar za interkulturni dijalog (CID), Kumanovo, Severna Makedonija;  Fondacija za socijalne inovacije, Podgorica, Crna Gora; TPO Fondacija iz Sarajeva, BiH.

Cilj projekta je da se čuje glas diskriminisanih mladih osoba i skrene pažnja na razne vidove diskriminacije s kojom su svakodnevno suočene u društvu.
Radionici su ispred ŽSI prisustvovali/e: M. Bašaragin kao koordinatorka i nastavnica, Isidora Dekić u ulozi spisateljice i F. Kladničanin iz AI "Forum 10" iz Novog Pazara.
Tom prilikom su učesnice iz Srbije posetili Jevrejsku opštinu u Sarajevu i poklonili svoja izdanja,  primio ih je bibliotekar JO i urednik „Jevrejskog glasa“  Pavle Kaunitz.

Detalji

02 septembar 2021

 

Detalji

27 avgust 2021

Svenka Savić: Profesorki Slobodanki Markov u čast

Slobodanka Markov (1945-2021) obrazovala je i motivisala mnoge mlade ljude

Slobodanka Markov (Gola Glava, Srbija, 1945) je, pored svoje uspešne akademske karijere na Univerzitetu u Novom Sadu, nalazila vremena za aktivizam u alternativnom interdisciplinarnom programu u Udruženju „Ženske studije i istraživanja”. Brojnim aktivnostima u Udruženju afirmisala je svoje znanje iz predmeta koji predaje (Sociologija), obogaćeno znanjima iz ženskih i rodnih studija.

Neobičan je razvojni put Slobodanke Markov. Nakon osnovnog i srednjeg obrazovanja u Valjevu, studirala je na Katedri za filozofiju i sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Diplomirala je 1969, magistrirala 1977, a diplomu doktora nauka stekla je 1990. godine na Fakultetu političkih nauka, odbranivši doktorsku tezu pod naslovom „Kvalifikaciona struktura aktivnog stanovništva i društvena pokretljivost u Jugoslaviji“.

Prvo radno iskustvo stiče u Valjevskoj gimnaziji gde predaje sociologiju srednjoškolcima, a nakon dve godine bogatog pedagoškog iskustva, prelazi u Novi Sad, u Stručnu službu Pokrajinske konferencije Socijalističkog saveza (1974). Na tom radnom mestu radi sve do prelaska u akademsku zajednicu − na Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Novom Sadu (predaje Sociologiju i Sociologiju obrazovanja). Nakon nekoliko decenija uspešnog pedagoškog i istraživačkog rada, odlazi u penziju u zvanju redovne profesorke 2012. godine.

Iako je volela pedagoški rad s mladima, njen osnovni dar je bio i jeste istraživanje. Odlučivala se za istraživanje aktuelnih tema u društvu i, ono što je važno za njen istraživački rad, uvek je birala da radi u istraživačkom timu sa mladima. Obrazovala je i motivisala mnoge mlade ljude da se priključe istraživanju „njenih” tema iz obrazovanja, pitanja roda, socijalne kulture i dr. Bila je prva koja je skrenula pažnju na važnost sistematskog istraživanja staračke populacije i roda u našem društvu.

Kao dugogodišnja članica Saveta Udruženja „Ženske studije i istraživanja” (od 1997) i jedna od osnivačica (2003) i koordinatorki (2008−2010) Asocijacije centara za interdisciplinarne i multidisciplinarne studije i istraživanja (ACIMSI), Centra za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu imala je priliku da svoje znanje prenese polaznicima tokom nastavnog procesa − predavanja obaveznih predmeta: Metodologija rodnih istraživanja (kasnije Istraživačke metode u studijama roda) i Uvod u studije roda, zatim izbornih predmeta: Politika i žene, Ekonomska uloga žene u modernom društvu i Rodne odrednice starenja: uvod u ejdžizam.

Za podsticanje ravnopravnosti polova dobila je Priznanje Sekretarijata za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost polova Autonomne Pokrajine Vojvodine (2009). Iskustvo u nastavi i istraživanju dragoceno je i neotuđivo blago Slobodanke Markov. Na pitanje − Šta Vam znači Priznanje?, Slobodanka Markov objašnjava:

Najpre da kažem da sam se istinski obradovala ovoj nagradi, jer je to jedina nagrada za doprinos žena i muškaraca razvijanju rodne ravnopravnosti u nas, koju dodeljuje državni organ. Nagradu doživljavam kao priznanje mom pedagoškom radu sa studentkinjama u Centru za rodne studije, ali i istraživanju raznih dimenzija društvene (ne)ravnopravnosti žena i društvenog položaja žena iz raznih društvenih grupa i sredina. Modernim sociološkim rečnikom rečeno, i moja uloga i uloga mojih koleginica sa Univerziteta, bila je podrivajuća u odnosu na uvrežena shvatanja, ili kako bi profesorka Svenka Savić rekla, dekonstrukcija rodnih stereotipa. Ali, i konstrukcija, rad na razvijanju novih rodnih odnosa. Put da se pokaže kakvi su stvarni muško–ženski odnosi nije bio lak, i sigurno ima još dosta na tom putu da se uradi. Kao što sam već naznačila, i u izgradnje veće rodne ravnopravnosti ima još uvek puno prepreka i izazova.

Iako se ova nagrada dodeljuje za lični angažman, shvatam je i kao priznanje širem feminističkom krugu žena u Novom Sadu, kome i sama pripadam, koje su svojim akademskim postignućima, profesionalnim znanjima i aktivizmom učinile da Novi Sad i Vojvodina imaju jednu od vodećih uloga u oblastima organizovanja, osnaživanja i edukacije žena iz oblasti rodne ravnopravnosti.

Na kraju, smatram važnim da podsetim da ženski rad nije u dugom istorijskom periodu bio predmet društvenog vrednovanja, nije ulazio u krug poslova koji su smatrani značajnim za zajednicu i kao takvi su ostajali u zatvorenom krugu porodice i domaćinstva. Pripadam generacijama žena koje su imale sreću da budu učesnice u procesima masovnog školovanja i zapošljavanja žena, i po toj osnovi i nagrađivanja našeg rada. Zato ovu nagradu doživljavam i kao deo ostvarenja mojih mladalačkih ideala, među kojima, pored ideala socijalne pravde, rodna ravnopravnost zauzima najviše mesto.

(Iz intervjua objavljenog u knjizi S. Savić i dr. (2008), Profesorke univerziteta u Novom Sadu: životne priče, 315).

Slobodanka Markov je prva, kao novinu, u program alternativan akademskom − ženskim studijama − uvela pitanja roda i starenja/starosti. Mogli bismo taj njen doprinos podeliti u četiri osnovne faze: 1. faza kada je sakupljala svoje znanje i određivala se teorijski, odabravši pristup iz učenja Simon de Bovoar; 2. faza kada je to svoje znanje primenila u jednom istraživanju u Srbiji (2006); 3. faza kada je uvela u akademski master program na ACIMSI Centru za rodne studije izborni kurs Rodne odrednice starenja: uvod u ejdžizam i 4. faza kada su studentkinje stekle diplomu upravo iz teme o starenju (Tatjana Radojević) na ACIMSI Centru. Na osnovu njenog iskustva i njenog upitnika nastavile smo ovo istraživanje o kojem u knjizi saopštavamo. Ono što još ostaje da se uradi jeste udžbenik za izborni kurs o ejdižmu koji je koncipirala profesorka S. Markov.

Autonomija, https://www.autonomija.info/svenka-savic-profesorki-slobodanki-markov-u-cast.html