“Pre-davanje znanja drugima bio je deo kućnog vaspitanja pa je u okviru toga razvijala i svoj poseban talenat davanja svega od sebe. Nikad se nismo pitale šta je ostajalo njoj.”
Kada je Institut za lingvistiku krajemu 1978. pripojen Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Vera Vasić dobija i zaduženja u nastavnom procesu na predmetu Sintaksa srpskog jezika (kasnije i Analiza diskursa, a u okviru grupe predmeta za savremeni srpski jezik), na kojem ostaje u svojstvu redovne profesorke do odlaska u penziju (2012).
Istraživačku intuiciju je Vera Vasić pokazala u leksikološkim temama srpskog jezika, na istraživanjima reči u kontekstu širih celina (Govor Novog Sada, I i II tom). U toj oblasti je dala značajne istraživačke rezultate i formirala kadrove za tu vrstu srbistike. Zajedno sa njima je otvarala nova pitanja, sa podacima, tokom decenija naučnog druženja i nezaboravnih dana prijateljstva. Bio je to primer njenog shvatanja građanskog aktivizma – smatrala je prirodnim stanjem ulivanje svoje energiju u saradnice i saradnike sa kojima je gradila drugačiju srbistiku kod nas.
Manje je poznato široj akademskoj javnosti da je prof. dr Vera Vasić bila jedna od važnih osoba u stvaranju alternativnog visokoškolskog interdisciplinarnog programa ženskih i rodnih studija u Novom Sadu krajem 20. i početka 21. veka. Jedna je od deset osnivačica Udruženja „Ženske studije i istraživanja“ (1997) u kojem je aktivno doprinosila u dugom vremenskom periodu punih 25 godina. Obavljala je različite funkcije: predavačica, istraživačica, mentorka za završne radove, predsednica Saveta u nekoliko mandata. Mada je pomagala aktivističke zamisli u Studijama, uvek je nastojala da one održe meru akademske ozbiljnosti.
Jedna je od osnivačica ACIMSI Centra za rodne studije UNS (2003) u kojem je predavačica, koordinatorka u vreme reakreditacije master i doktorskog programa (2010) na kojima i predaje do odlaska u penziju.
Prva je koordinatorka novoosnovanog Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta UNS (2004) na čijem je formiranju uspešno sarađivala sa mlađim timom entuzijasta.
Budući da je odrasla u učiteljskoj porodici, pre-davanje znanja i veština drugima bio je deo kućnog vaspitanja i pogleda na svet, rad sa mladima prirodni spoj, pa je u okviru toga razvijala i svoj poseban talenat davanja svega od sebe. Nikad se nismo pitale šta je ostajalo njoj.
A kada je jednoga dana telo presahlo i prestao spoj sa nama drugima, ona se sklupčala u šarenu lopticu skočicu i odskočila visoko u prostor, nama ne znami… da traje.
Svenka Savić (Autonomija, foto: Ženske studije i istraživanja)
