Na televiziji je slika napete blokade Višeg suda i Višeg tužilaštva u Novom Sadu. Skoro nedelju dana ljudi ispred ulaza u zgradu traže da se oslobodi šest utamničenih aktivista i da se potvrdi zvanično kakvo je zdravstveno stanje profesorke sociologije iz Novog Sada, Marije Vasić, koja štrajkuje glađu i žeđu. Njen sin u megafon okupljenima objavljuje da će Marija biti puštena iz zatvorske bolnice u kućni pritvor. Izjava izaziva salvu ovacija. Među okupljenima, na par metara od Marijinog sina je žena sa visoko uzdignutom pesnicom, nasmejanog lica, Branislava Branka Opranović. Branka je novinarka, aktivistkinja, mentorka, feministkinja… i, možda, najvažnije - strastvena borkinja za pravdu.

Ovaj protest ispred suda samo je jedan od angažmana koji je sebi zacrtala ovih dana i meseci dok traje veliki studentski i građanski protest u Srbiji. Njen voljeni Novi Sad teško je ranjen padom nadstrešnice na Železničkoj stanici 1. novembra 2024. kada je život izgubilo 16 osoba. Neće i ne može da ćuti o toj nepravdi. O nepravdi, revolucionarnom stavu koji se, po njenom mišljenju podrazumeva u životu novinara i novinarki, ličnim i profesionalnim dilemama, uspesima i neodustajanju govori u ovom intervjuu.

Upit za razgovor Branku zatiče u Budimpešti gde na trgu dočekuje studente bicikliste koji pedaliraju do Strazbura tražeći da se utvrdi politička i krivična odgovornost vlasti u Srbiji za pogibiju 16 ljudi u padu nadstrešnice. Kaže da joj familija, sticajem istorijskih i životnih prilika, tamo živi, te da ih često posećuje:

• Nije se moglo desiti da i u tom trenutku kada naši studenti biciklisti najzad svetle Evropom, ja ne budem tamo, iz mnogo razloga. Deo moje vojvođanske, srpsko-mađarsko-nemačke familije je iz Novog Sada pri kraju Drugog svetskog rata, dakle u prošlom veku, bežeći svako od druge vojske, izbegao je i u Budimpeštu. Moji preci, svi rođeni u Novom Sadu, koji su nedeljom ručali za istim stolom, bili su primorani, zapravo naterani da se raziđu u tri države na dva kontinenta, jer su se lepe Mađarice, četiri sestre Papp, udale u Novom Sadu –  dve za dvojicu vojvođanskih Nemaca, jedna za vojvođanskog Mađara i (moja baka) za vojvođanskog Srbina. Rat ih je pobacao na tri strane, morale su da se raziđu, ali su se posećivale, dopisivale, čupale se iz bede izbegličke, borile se, podigle decu i nas, njihove potomke, učile borbi za dobro; patile jedna za drugom i Novim Sadom... U međuvremenu smenjivali su se, u Jugoslaviji i u Mađarskoj vlade i režimi, pritajeni i otvoreni sukobi... Jedna drugoj u teškim danima slale su hranu i dečije cipele... Novi Sad i Budimpešta, sada dve naše kuće, bili su mesta okupljanja familije, sestara i njihovih porodica. Sestre su umrle jedna za drugom, mi nastavili da se viđamo... Nije bilo svečanijeg trenutka za mene na Trgu heroja u Budimpešti od tog dana kada su u Budimpeštu stigli studenti iz Novog Sada! Baš kao i moji nekada – na putu u slobodniji život i pravedniji svet! Posle toliko decenija, u novom veku, baš je meni od čitave familije pripala ta čast da dočekujem  –  na istom mestu, u istom gradu gde su stigli da započnu novi, bolji, život i kasnije se i dočekivali i moji preci  –  novosadske studente, koji krče put u drugačiji svet! Sa mnom su, osećala sam to, bili svi moji, doterani i nasmejani! Vijorila se, opet, zastava Novog Sada na Trgu heroja! Pobednička! Ništa ne nestaje, svemu dobrom uvek ima traga, dobro se nastavlja! Uvek.”

Brankini roditelji, Đurđinka Radosavljev Kasteli (učiteljica, nastavnica muzike, atletičarka) i Božidar Opranović (advokat, rvač), bili su oboje vrhunski sportisti. Tvrdi da otuda, osim građanskog vaspitanja, stiče i radne navike, odlučnost, fer-plej postulat, upornost i istrajnost u borbi za pravednije građansko, empatično, demokratsko društvo. Kaže i da u njenom životu značajno mesto ima očuh, Marko Kasteli, mašinski inženjer, koji je naučio da hoda. Prepričava jednu scenu sa majkom:

• „Kakva ti je to biografija u kojoj ne spominješ da su ti roditelji bili sportisti!?”

       „Jao, mama, pa to se ne piše! Zašto bih to spominjala!”

       „Zato što to znači da si… Baš si guska!”

Progledala sam tek dugo godina posle ovog razgovora, i mnogih nedaća i borbi kroz život. Mama je preminula, a ja sam, pišući svoju biografiju, uhvatila sebe da u prvoj rečenici kažem da su moji roditelji...

Iz svakog Brankinog teksta, svake njene reči i delanja vidi se jasna podrška ugroženima, žrtvama (tranzicije, rata, nepravde...). Zašto?

• Moj brat Krunoslav često u društvu kaže: „Pazite šta govorite pred mojom sestrom, ona će sve napisati!” Život treba da ostane zabeležen. A, novinarski je posao, između svega ostalog, da i junacima pomogne da ostave traga. Toga je sve manje, jer je zla i nepravde sve više. Valjda zato te publikacije i knjige o studentima revolucionarima, migrantima, beskućnicima, o ženama Romkinjama koje iz udžerice završe školu... Vidim patnju oko sebe i ne ostajem ravnodušna. Meni, čoveku i novinarki, savest je zbog toga uznemirena i ne smem, ne mogu i neću da ćutim. Najmanje što mogu da učinim je da ugrožene ljude podržim na način na koji smatram da mogu i umem – pišem o njihovim sudbinama. Moja je i dužnost kao novinarke da javnost i nadležne uznemirim prikazivanjem načina života nevoljnika, i nateram ih da se odnos prema tim ljudima promeni. Pogotovo u zemlji kao što je Srbija – gde polovina stanovnika ne zna, a druga polovina neće da zna šta se oko njih dešava. O ljudima koji su stvarni, ali nevidljivi za državu i sistem, dakle, za one koji bi morali o njima da se brinu napisala sam nekoliko publikacija. To su zbirke razgovora sa gladnima, siromašnima, ostavljenima, zaboravljenima, o onima bez krova nad glavom. Tema su bili i ljudi povratnici u Srbiju iz evropski zemalja, a po Sporazumu o readmisiji, taj proces ovaj režim, razume se, skriva. I ne samo to, kad ih, po dogovoru dve države pošalju kući, ovde te ljude ne čeka niko i ništa, uprkos obećanjima – ostaju na ulici, deca se ne upisuju u škole, ne ulaze u okvire i ovako tanke socijalne brige u ovoj zemlji. Osim pisanjem, učestvujem i na druge načine u zbrinjavanju nevoljnika u saradnji sa Ekumenskom humanitarnom organizacijom sa kojom sarađujem 30 godina, od osnivanja. Jer, zašto smo se rodili kao ljudi, objasnila nam je mama, ako se ne ponašamo kao ljudi.

Ličnim angažovanjem i tekstovima koje je pisala gotovo svakodnevno početkom 2014. godine, u kojima je ukazivala na problem beskućništva, ali i prozivala Novosađane i Novosađanke, kao i tadašnjeg gradonačelnika Miloša Vučeviča učinila je da se tog 28. januara otvori prvi Noćni smeštaj i za žene, beskućnice. Do tada su beskućnice, za razliku od muškaraca beskućnika, u dugim zimskim noćima godinama ostajale na ulici. Kako si se osećala tada?   

• Osobito sam srećna što sam imala priliku da aktivnim medijskim i humanitarnim radom za trunku pospešim brigu društva i civilnog sektora za građane, beskućnike. Za njih niko nije zainteresovan, oni nisu ni poreski obveznici, niti glasači – to je osnovni razlog zašto se briga o njima ne sprovodi ozbiljno i sistemski. Skretanjem medijske pažnje i stalnim praćenjem položaja u društvu i sudbine ljudi bez krova nad glavom, nakon višegodišnjeg rada, u saradnji sa kolegama iz novosadskih medija i Dnevnom stanicom za beskućnike, uspevam da iznesem, za žene beskućnike u Novom Sadu životno važnu promenu – otvaranje Noćnog smeštaja i za žene, beskućnice!”

Sa Perom i perom protiv bezumlja rata

Supruga, Petra Petrovića, novosadskog novinara i dugogodišnjeg urednika „Dnevnika”, upoznaje po dolasku u taj list 1982. godine i od tada su zajedno na prvoj liniji fronta za tačno, pravovremeno i istinito izveštavanje.

Kako ste se upoznali, radili zajedno, preživljavali blistave i užasne trenutke zajedno? Kako ste se borili i štitili svoje novinare i novinarke? Lepo je podsećanje na Peru koje je povodom godišnjice Perine smrti napisao Slobodan Begojev: „…ono najlepše – upecao je Branislavu Opranović, najlepšu i najopasniju novinarku Balkana”. Opet imamo to preplitanje intimnog i javnog/profesionalnog života. Da li ti je bilo lakše to što je razumeo tvoju potrebu da živiš novinarstvo? Kako si ti usklađivala potrebe porodice i profesionalni život?

• Upoznali smo se u redakciji, naravno! Od nas 99 zajedno sa još četvoro ljudi, prošla sam u listu Dnevnik test opšte kulture i informisanosti kao i pisanje vesti od zadatih elemenata i eseja na zadatu temu. Primili su nas kao honorarne saradnike... Moja mama Đuđa je pričala po čitavom gradu da joj je ćerka postala novinar i to u Dnevniku! Desilo se da baš u to vreme Pera bude na mestu urednika Novosadske hronike, gde je i bio moj prvi radni dan u novinarstvu. On – naj-novinar i urednik, ovenčan mnogobrojnim novinarskim nagradama, proputovao pola sveta, držao je noge na stolu, cepao nevešto sročene šlajfne tekstova mladih saradnika i uglavnom urlao – ajde, brže, šta je ovo, gde je tu vest, ne pišu se ovde literarni sastavi, nema mama, tata, Božić, Uskrs, ima samo redakcija...! Mnogi su od panike i stresa išli oko Futoške pijace i plakali. Ja, nisam: „Nemojte, molim vas, više vikati, ni moja mama ne viče na mene, a kamoli neko drugi! Lepo mi objasnite i ja ću sve naučiti!” Samo me je pogledao ispod naočara, spustio noge sa stola i zaćutao. Te godine mi je, držeći jednu ruku na ramenu dok sam ja kucala na pisaćoj mašini stotu šlajfnu dnevno, strpljivo skretao pažnju kako i šta mora u dnevnom novinarstvu. Iste godine smo se na Iriškom vencu ispred spomenika Sloboda prvi put poljubili... Bilo je (obostrano): il’ za njega, il’ u Dunav s brega! Posle šest godina smo počeli da živimo zajedno, a posle 30 smo se setili da se i zvanično venčamo. Uvek smo radili u istoj redakciji i bili od jutra do mraka zajedno – u redakciji, u štampariji, kod kuće, na Dunavu, u čamcu, na pecanju, u pozorištu, na koncertima, književnim večerima, u kafani, na žurkama s prijateljima i kolegama, u londranju po Fruškoj gori, izletima, putovanjima... Mislim da smo najviše vremena proveli u redakciji i na ulici, u protestima i borbi bili smo 30 godina (sad me neprestano mori pomisao, zašto Pera i mnogi naši prijatelji i kolege nisu dočekali današnju revoluciju!). Uvek i u svemu je bilo žestoko. Raspravljali smo se od jutra do mraka o ljudima, životnim prilikama, novinarstvu, politici, knjigama, filmovima... Koliko smo samo puta bili ozbiljno ljuti jedno na drugo, letelo je – ne perje, nego se savijalo drveće... Ja sam bila, ne znam, Pera bi to morao da kaže, kakva...  On je bio zaljubljen, pametan, hrabar, brz, obrazovan, vrhunski zanatlija novinar, padobranac, skijaš... grmeo je svako malo zbog nečega, samovoljan i te kako... Svako popodne je čitav mesec išao nekuda, a ja nisam znala kuda! Ozbiljno sam odlučila  da ga ostavim, pa neka umrem... Dok me jednog dana nije odveo na Dunav: „Naš čamac, za tebe... Hteo sam da te iznenadim...!” Bez konsultacije sa mnom, sam si odlučio ...!

Branka se neumorno bori za novonarsku profesiju. Sa grupom koleginica i kolega osniva 17. 1. 1990. Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV). Jedan od trenutaka koji je obeležio njen profesionalni i lični život je izveštavanje sa ratišta u Borovom selu i Dalju na koje je otišla na sopstveni zahtev „da izveštava sa fronta gde su na silu regrutovana i neka nesrećna golobrada novosadska deca, koja su se tresla i plakala u rovovima”:

• Pružali su mi pisma da odnesem u Novi Sad njihovim mamama... Poluluda, teturam se do nekog tzv. štaba smeštenog u jednoj osnovnoj školi... Na kapiji u blatu sklupčana leži jedna žena, ne diže glavu, glasno leleče... Nisam uspela da saznam ko je, šta je, zašto... Pitam u tom tzv. štabu komandanta (odgovarao je kasnije za ratni zločin pred Tribunalom u Hagu) šta je s tom siroticom pred kapijom, a on kaže, svi su se iz jedinice njenog sina Aleksandra vratili iz neke klanice, samo on nije! Ne zna mu se traga! Svi njegovi drugovi ćute! Vratim se u redakciju, napišem izveštaj... Žena, Novosađanka koju sam zatekla ispred kapije škole, videla je u međuvremenu u novinama da sam i njenu tragediju spomenula u tekstu i svaki dan je, posle toga, dolazila u redakciju da me pita da li neko nešto javio o njenom sinu! Posle nekoliko dana zvoni telefon – „Ovde komandant... Hteo sam da vam kažem, Branislava, da smo saznali da je Aleksandar zarobljen, mučen, ubijen, pa ako gospođa dođe, kažite joj...!” Da mi je bio blizu, ta fekalija od tzv. čoveka, zadavila bi ga zubima, rekla sam mu – „Vi ste ga poslali na front, vi ste dužni da kažete majci šta ste učinili s njenim detetom!” Žena je dolazila i dalje u redakciju i pitala me znam li šta o njenom sinu... A, ja sam lagala da ne znam... Ja se i danas budim noću i mislim o tom svom ćutanju…

Pamti još događaja u kojima je upravo preplitanje ličnog i profesionalnog kulminiralo, pa je „skoro poludela”. Naime, ADRA (humanitarna organizacija adventističke crkve) jedina je mogla na početku rata da uđe u Sarajevo, i zvali su Branku da se kao novinarka koja je sa njima sarađivala, priključi njihovom konvoju, kamionu sa humanitarnom pomoći Novosađana Sarajevu:

• Nisam otišla ja, nego Pera! Prevario me je i nagovorio da ide on, jer je imao rođake u Sarajevu, te je hteo da ih izvuče i dovede u Novi Sad. Popustila sam. Za nekoliko dana, dočekujemo ADRU u Pap Pavla ulici, izlaze ljudi iz kamiona, svi osim Pere... Pitam gde je, je l’ živ... ne znamo, kažu, nije se pojavio kad smo kretali... Prošlo je tri dana, nit pijem, nit jedem, nit plačem, samo blenem u belo... Kad, evo ti ga na vratima, s njim neki momak, koji jedva hoda na štakama... „Nisam mogao da ga ostavim, zakasnio sam, Adrin kamion je već otišao...” Jedno vreme nismo ništa i ni o čemu razgovarali...!

Rat u Jugoslaviji je tema koja Branku zaokuplja tokom čitave njene karijere. Diplomirala je žurnalistiku na Fakultetu političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu na temu govora mržnje za vreme rata devedsetih. Tih devedesetih je saradnica Helsinškog odbora za ljudska prava. Zahvaljujući pomenutom angažmanu, dobila je priliku da izveštava sa suđenja za ratne zločine iz Međunarodnog krivičnog suda u Hagu 2001. godine. Povodom godišnjice osnivanja Suda 2016. objavljena je publikacija u kojoj se nalaze fotografije stranica Dnevnikovog dodatka o Haškom tribunalu neposredno nakon što je uhapšen Slobodan Milošević koji potpisuju Branka i njena mlada koleginica iz redakcije:

• Kada je organizovano prvo suđenje za ratne zločine u Tribunalu u Hagu izveštavala sam za Sa mnom je, na moj zahtev, išla i jedna moja mlada saradnica iz naše gradske rubrike, redakcija je to bespogovorno prihvatila. Nedugo kada smo se vratile iz Haga, uhapšen je i isporučen Slobadan Milošević. List Dnevnik je tada, zahvaljujući našem boravku u Hagu, dakle mom i moje dece bio prvi koji je objavio specijalni dodatak o Tribunalu, fotografiju ćelije koja je čekala Miloševića, razgovor sa upravnikom zatvora, itd... Isti taj tim mladih novinara, u kome sam ja bila samo prva među jednakima, isto popodne kada je ubijen premijer Zoran Đinđić, pripremila je specijalni dodatak o stravičnom događaju i ulozi ovog čoveka u reformama i demokratskim promenama u državi. U međuvremenu, uvedeno je vanredno stanje, bilo je jako napeto i neizvesno i u glavama ljudi i na ulicama... Pera je reagovao munjevito, dodatak je napravljen odštampan, a moji lepi, hrabri i pametni novinari gradske rubrike dobrovoljno su se javili, i nakon što su napravili svojih osam strana, raspršili se po ulicama Novog Sada i prodali ceo tiraž dodatka. Radili su celu noć, dok se u državi spremao haos... Novac od prodatog tiraža poklonili smo, opet na njihovu inicijativu, Dečijem selu u Sremskoj Kamenici. Poduhvata je bilo još sijaset, ali mislim da i ovi o kojima sam govorila daju dobar deo odgovora na pitanje šta ja mislim koje sve osobine novinar treba da ima. To su, valjda, ti neophodni (takozvani) talenti, uključujući, pre svega, veliki i neprekidni rad, pismenost, odgovornost, čast, istinoljublje, izdržljivost, nos za vest, kuraž, veliku kuraž…

Piše godinama o tihim, ali snažnim borcima i borkinjama protiv rata u Jugoslaviji. Autorka je i niza tekstova i dokumentarnih filmova o antiratnom pokretu u Vojvodini i Srbiji, a spominje samo neke od njih za koje smatra da su najvažniji:

• Najtraumatičniji dani za mnoge od nas bili su oni za vreme rata u Jugoslaviji. Suprotstavljanje tom bezumlju, klanici i mržnji bila je naša čvrsta volja bez obzira na cenu ostajanja bez posla i egzistencije i naša životna i novinarska misija. Bili smo u manjini, na žalost, ali nismo ćutali, borili smo se i perom i dušom i telom! Borba tih ljudi, među kojima smo bili i Pera i ja, i mnogi naši prijatelji i kolege, morala je ostati zabeležena. Napisala sam istraživački tekst o tom otporu, pod naslovom Ljudi koji su imali petlje u mozgu, časti u srcu i istine u olovci. Sa još četvoro kolega sačinila sam film Nisu ćutali o antiratnim aktivnostima pojedinih novinara i članova NGO za vreme ex-YU rata. Living together bio je projekat NDNV i Udruženja BH novinara Živeti zajedno – serija tekstova i dokumentarnih filmova o pomirenju i obnovi međuetničkog poverenja u Srbiji i BiH.”

Prvi put si iz „Dnevnika” otišla u vreme rata. Nisi ni htela, ni želela da učestvuješ u propagandnoj mašineriji režima. Odričeš se novinarstva i oslanjaš na svoje studije nemačkog jezika i poznavanje mađarskog, pa držiš časove i prevodiš recepte! Kako ste preživeli? Kako danas vidiš to vreme?

• Vukovar šljašti (gori) kao božićna jelka; Dete čeka tatu na nišanu; Srbija nije u ratu (a u Kać u jednom danu stiglo u kovčezima osmoro mrtvih mladića s fronta); na dežurstvu, uveče na prelomu lista muva se neka spodoba i proverava da li u čituljama piše da je neko poginuo u ratu, trenutno se menja tekst...! Ovo su samo neke od bljuvotina i primera govora mržnje u listu Dnevnik, zbog kojih smo organizovali štrajk – svi, ujedinjeni štamparija i redakcija... Nekadašnja Slobodna Vojvodina Toze Markovića prvi put u istoriji nije izlazila bezmalo dva meseca... Bila sam u štrajkačkom odboru, štrajk je slomljen ucenama, pretnjama, podlom prevarom... Dvadesetoro ljudi šalju na prinudni odmor, a Pera i ja odmah s početka tog prokletog YU rata dajemo otkaz zbog nenovinarstva i laganja, te gnusne propagande i pokliča „Ubi, zakolji, proteraj...!” Perina i moja zejednička odluka bila je da svesno, jasno i glasno ne učestvujemo u tome. Napuštamo Dnevnik i zajedno izlazimo na ulicu! Zajedno, to je bilo važno! Rat. Inflacija. Oboje bez posla, bez novca, troje njegove dece u školi, naši roditelji penzioneri... Prvo smo prodali auto, peglicu i kupili detetu naočare... U nekim danima bukvalno nije bilo šta da se jede i bilo je strašno! Plašili smo se, naravno, svi se ljudi plaše. Ali, strah počinje da jenjava čim se jutrom probudite i shvatite da ste svojom voljom odlučili da ne budete nečasni. Biciklom, ili se švercujući se u autobusu išli smo da sadimo i sejemo povrće u bašti mog dede Petra Radosavljevog u Futogu, Pera je noću radio u štampariji, ja prevodila kulinarske recepte s mađarskog i držala časove nemačkog... Mučili smo se, ali nismo bili nesrećni, nismo se kajali, dapače. Drugačije, za nas niti je moglo, niti bismo dopustili da bude... Jedino se u ovakvim situacijama nismo raspravljali ni sekund, ništa se nismo ni dogovarali, takvi potezi su se podrazumevali... Moglo je biti tako i nikako drugačije. I ponovo bi tako bilo. Valja deci pogledati u oči, valja hodati ulicom i ne saginjati glavu, mali je ovo grad...! Sva moja novinarska deca otišla su iz redakcije, na šta sam bila preponosna – znači dobro sam im objasnila kako treba, dobro su shvatili lekcije. Posle toga ni ja više nisam imala tamo šta da tražim.

Upoređuje prilike u kojima novinarke i novinari rade danas, a kako je bilo baš u ratno vreme i neposredno posle toga. Setila se i da je Obrad Milošević (SPS), tadašnji predsednik gradske vlade, zbog neprijatnog pitanja koje je uporno ponavljala uhvatio za grlo s obe ruke! Ta je priča, potom, bila na dnevnom redu gradske Skupštine:

• Radili smo u Nezavisnom, objavili na prvoj strani! Poenta je u tome da je u to vreme napad na novinare razmatran na sednici novosadske Skupštine! Sad te šutaju po ulici i nikom ništa!

Ne odustaješ od tih svojih principa. Drugi put si u Dnevniku dala otkaz pre četiri godine.

• Radila sam svoj posao – pisala o stvarnosti u raspadnutoj, ugnjetenoj, siromašnoj i poniženoj Vojvodini i njenim građanima, a oni to uglavnom nisu objavljivali (u novine je ulazila samo SNS propaganda o idiličnom životu i napretku Srbije, dok su ljudi gladovali i lečili decu dobrotvornim akcijama), neprekidno su mi slali opomene pred otkaz, smanjivali platu, premeštali na mesto mlađeg saradnika... Sa manjim gađenjem sam gutala to što ovu, u vreme Tozine Slobodne Vojvodine, te u Perino i moje vreme i vreme učene, moćne naše novinarske dece – časnu kuću, danas vode barabe i gadovi. Manje mi se povraćalo i zbog sadašnje tzv. uređivačke politike, koliko nisam mogla da podnesem to nereagovanje, to ćutanje kolega na zlo, te uvučene vratove... te, te miševe koji pretrčavaju po Redakciji i prljavštinu u novinama i u klozetu. I, na posletku, ali zapravo najvažnije i najteže svarljivo bilo je gledati to što decu, tzv. mlade novinare uče da baš tako treba – poltronski, bezmozgo, bestidno, sramno i neprofesionalno! I, dala sam otkaz – kući sam stigla ovog puta sama, bez Pere, i zbog toga očajna. Ali, nisam bila nezadovoljna sobom – moralo je biti tako i nikako drugačije.

Sigurno je bilo tih trenutaka kad si se pitala šta i kako dalje. Kako si uspevala da te niko ne vidi uplakanu, tužnu, nesrećnu...?

- Strast. Recept je strast. I kad plačeš (ja umem jako da plačem), pusti da to bude jako, stisni se, pa izduraj nekako! Imala sam petnaest godina, razgovor s mojom bakom Marijom Papp Radosavljev:

„Šta ti je, šta si se umusila?”

„Mani me, nije mi dobro!”

„Digni glavu!”

„Ne mogu, kažem ti da nisam dobro!”

„Pa, baš zato, digni glavu!”

Opet strast, posvećenost, znanje, cilj... Ostalo, biće kako nebo hoće... Padnem, pa ustanem u onom trenutku čim pomislim – nije te, Branislava, mama rodila da cviliš i da si malodušna i da daš kvarnima, neznalicama i nepismenima da pobede... To se ne sme raditi! Borba! Borba i zato što su ti oni koji su te rodili i vaspitali podarili da budeš jaka da bi pomogla onima koji to nisu i ne mogu! Strast i borba i zbog toga što ako nema strasti, nema znanja, nema ni stvaranja, nema napretka ni u čemu... Često je to sasvim nesvesno, jednostavno te nešto bode i goni i onda moraš…

Rad sa mladima

Posebna je ta tvoja veza sa mladima, naročito studentima. Nameće se ta činjenica da si uvek sa njima i da ih podržavaš bez rezerve. Pomažeš sudentima u protestu 96/97. da naprave prvi Proglas, pišeš godinama kasnije knjigu o tome. Zašto je tvoj stav i ponašanje toliko drugačije od ostalih urednika i urednica?

• Ne znam kako je vama deci sa mnom, ali meni je sa vama uvek jako, jako dobro. Biram da budem sa vama dok god me hoćete. Znam da je jedini pravi izbor, ako nećeš da se učauriš, da nazaduješ, da pogrešno i nedopustivo misliš da sve znaš i umeš, biti sa mlađima, koji su snažniji, napredniji, bolji, pametniji, brži, lepši, duhovitiji – u protivnom ništa nema smisla! Kakav je to učitelj ako ga deca ne nadmaše!? Pa, loš! Zato sam ja takve birala –  one  koji će biti bolji od mene. I jesu! Hvala svima što ste me trpeli i što me mnogi još uvek trpe, slušaju i ispravljaju! Niste se pretrgli da me zivkate i pitate kako sam, ali to je dobro, jer to znači da radite i dižete revolucije! Tako smo učili i tako smo se prećutno i  dogovorili! A, mislim i da se volimo! Je l’ znaš za nešto bolje u životu? Ja ne!

„Prozor” je jedan od najvažnijih momenata u istoriji novinarstva, ne samo u Vojovdini i Srbiji, nego i u regionu. Sa koleginicama i kolegama u jesen 1991. učestvuje u protestnoj akciji „Prozor” koji NDNV definiše kao: „najduži i najmasovniji protest protiv gušenja slobode javne reči u istoriji novinarstva u Srbiji”. Od 2. septembra do 2. oktobra članica je tima koji uređuje svake večeri u 19.30 alternativu drugom TV Dnevniku, glavnoj informativno-političkoj emisiji Prvog programa RTS. Novinari i novinarke čitali su vesti uživo sa prozora NDNV u glavnoj, Zmaj Jovinoj ulici, u Novom Sadu. Ova akcija bila je otpor ratnohušačkoj politici i propagandi režima Slobodana Miloševića i okupljala je novinarsku, intelektualnu, umetničku i kulturnu elitu grada. Za vreme studentskih protesta devedesetih podržava studentski protest:

• Za vreme studentskih protesta 96/97. u NDNV smo pravili studentski Proglas i Nezavisni građanski list. Potom su, nekoliko godina kasnije, tu bili otporaši. Bukvalno smo u prostoru NDNV u Zmaj Jovinoj živeli zajedno, radili, jeli, spavali, protestovali, urlali sa Prozora vesti, imali našu zajedničku antiratnu misiju... Vi pored mladih ljudi ne možete biti ni umorni, ni apatični, ni nazadni, ni kukavica... Jedni od drugih smo učili i nekako se uvek nežno čuvali. Kada su oni pošli peške za Beograd da podrže svoje kolege, znali smo Pera i ja za svaki njihov žulj, o tome smo zajedno sačinili i knjigu Ove noge nisu male, mnogima su pamet dale – mi tu imamo sporednu ulogu, jer to je, zapravo, skup dokumenata o nesumnjivo istorijskim danima za ovu zemlju i almanah njihovih, studentskih revolucionarnih poduhvata! Valjda smo i zato na dvadesetogodišnjici od tih protesta bili pozvani u prvu klupu, a potom imali i, oni kažu zaslužene, članske karte Otpora možda u prvih deset!

Dirljive su priče i anegdote u kojima se seća dogodovština koje joj je Pera „priređivao”. Kako je jedna nedeljna supa napravila pometnju i, na kraju, ostala zapamćena kao jedna od najlepših u kojima su akteri još i Branka i studenti?

• Jedne subote kasno uveče, vraćamo se smlavljeni iz NDNV, pravili smo studentski Proglas (protesti 67/97) i Nezavisni. Pera: „Znaš, pozvao sam sve studente koji nemaju mamu i tatu u Novom Sadu, da dođu sutra kod nas na supu, nedelja je!”. „Ti si lud, sad mi kažeš! Kuvaj sam!” Pozajmljivali smo lonce iz komšiluka i kuvali supu do ujutro! Vrata nismo zatvarali, deca su dolazila ćutke sedala za sto, jela, odlazila, ja perem i menjam tanjire, pa tako ceo dan... Pera sipa, mazi ih po glavi, oni se malo trzaju, ali srču supu sve u šesnaest... Pera mi namiguje i šalje poljupce... Oboje rastemo kao pauni!

Napravila si takav tim mladih ljudi da ste za vikend izdanje „Dnevnika” imali tiraž od 20.000 primeraka i da je gradska rubrika koju si uređivala nosila praktično taj tiraž. Kako si prepoznavala/prepoznaješ talenat, koja je najvažnija osobina mladog novinara/ke koju uočavaš? Šta si praštala svom mladom timu, a šta je bilo neoprostivo i nedopustivo? Tvoje mlađe kolege, kad pričaju o tom periodu, izgleda mi da niste bili redakcija nego porodica. Da li si ti negovala tu atmosferu svesno ili je ona nastala kao rezltat pravila profesije i međuljduskih odnosa koje si definisala u redakciji?

• Godine 2000, kada smo bili uvereni da smo srušili diktatorski režim za večito, vratili smo se Pera i ja u Dnevnik, on za glavnog urednika. Meni je ponudio da budem urednik Novosadske hronike. Pristala sam pod jednim uslovom – da moji saradnici budu deca s ulice, dakle iz revolucija - studentskih protesta 96/97, iz Otpora, oni neposlušni, oni koji su išli peške za Beograd, koji su blokirali fakultete, koji su pravili Proglas i pisali za Nezavisni, koji su srušili Miloševića, oni koji su pružali otpor, umeli da misle i da se bude, da se bore, imali ideale, bili vredni i pametni, oni koji su učinili da na čelu Novog Sada, glavnog grada Vojvodine, ne budu nacionalisti i ratni huškači. Malo li je! Tako je sve počelo. Bilo je, zapravo, jednostavno – ja sam njih, nadam se u dobrom smislu, kinjila, zahtevala da mukotrpno rade, učila ih novinarstvu, oni mene svemu drugom novom u životu! Ne preterujem kada kažem da smo radili danonoćno, trebalo je svaki dan ispuniti osam strana gradske rubrike vestima i informacijama, ali tako da nam ništa iz života Novosađana i funkcionisanja grada ne promakne! Uspeli su! Uspeli smo! Kad nismo radili, zajedno smo izlazili, smucali se po kafeima i kafanama, pravili žurke do ujutro, pa odande na posao... „I ako dođete kući u četiri ujutro, do osam imate četiri sata da spavate, u devet morate biti budni trezni, umiveni, očešljani i  u beloj košulji u redakciji, je li to jasno! O tome da morate imati u glavi temu za sutrašnje novine, da i ne govorim! Na press konferencijama hoću da sedite u prvom redu i da prvi pitate i da najpametnija i najprovokatnija pitanja postavljate! Čitanje, i opet čitanje, učenje i znanje! Ne znam kada ćete stići, ali to takođe mora! Samo u tom slučaju ako se u svemu ovome slažemo, možemo da budemo tim i ekipa!” Na ovo sam dobila odgovor, mnogo godina kasnije, od jednog ženskog deteta, koja je otišla u drugi grad i na sasvim drugačiji posao. Kada sam je pitala kako se snašla, rekla je: „Ko je s tobom Branka radio, ni pakao mu neće teško pasti! Dobro sam,  ja sad ovde znam više nego drugi i ništa mi nije teško i glavna sam!”

Svojevremeno je neko predložio da ekipa Novosadske hronike Dnevnika dobije neko važno gradsko priznanje, koje dodeljuje Skupština Novog Sada, a dobitnika bira komisija, čiju odluku usvajaju ili ne odbornici, članovi političkih partija. Branka kaže da „deca”, ni trepnula nisu, i nagradu odbila sa gnušanjem! Priča i da su posle išli u kafanu da proslave to što su uspeli da ne dobiju takvu nagradu. Stava je da su sledeći novinarski principi neupitni i da bez njih nema profesionalnog novinarstva:

• Osim stvaranja novina – dakle, pravovremenog i istinitog informisanja, te neposrednog uticaja na promene na bolje budnim praćenjem rada onih koji su odgovorni pred građanima i poreskim obveznicima, te pisanjem o životu ljudi u komuni (u najširem smislu reči), gradska rubrika, smatrala sam, a i sad to mislim, ima još jedan zadatak – u svemu tome mora da učestvuje i u neposrednim akcijama građana i tako stiče poverenje čitalaca. Jedan od te dece, (namerno ne spominjem ničije ime, ima toliko dece, ne bih da nekog izostavim, a to bi značilo, možda bi to i bolje bilo od ove moje priče – na stotine imena i njihovih moćnih, značajnih novinarskih tekstova), smislio je da se preruši u prosjaka, čitav dan provede na ulici, o tome napiše tekst... Svi, ali svi, čitava ekipa Novosadske hronike bila je na ulici, u tajnosti i sakriveni, posmatrali smo, beležili i učestvovali u ovoj akciji o kojoj niko, ali niko, ni naši najbliži nisu smeli da znaju ništa. Veliki test humanosti stavili smo pred Novosađane taj dan, slučajnim prolaznicima pored prosjaka i ne samo njima već i Hitnoj pomoći, policiji, prodavcima, kelnerima... Novinar je za objavljenu reportažu dobio vrednu novinarsku nagradu, a Novosađani su videli svoje pravo lice u ogledalu empatičnosti, robovanju predrasudama, ispoljavanju ljubavi i mržnje, te istinske (ne)brige za sugrađane…

 „Deca ne plaćaju!”, kaže mi pre neki dan nakon razgovora o detaljima ovog intervjua u kafiću u Novom Sadu. I danas nas, bez obzira na dužinu vremena provedenog sa njom, godinama kasnije, zove svojom i Perinom decom (godi nam, volimo i znači mnogo!). Iz njene, Dnevnikove redakcije, izašli su i formirani su novinari/ke koji su danas uspešni u svom poslu.

Jesi li zadovoljna rezultatom? Imaš li poruku na njih, za nas ostale, za buduće novinare, i posebno novinarke?

• Plačem dok odgovaram na ovo pitanje... Jedno naše novinarsko dete, Svetozar Krstić, pametan i talentovan, meka duša (s Perom je bio osobito blizak) je pre dve godine preminuo... Pozlilo mu je, kasno su ga pronašli na ulici, već u vrlo teškom stanju i lekari nisu mogli ništa... Bio je na zadatku i dugo su u sadašnjoj redakciji (sa šugavim, zanatski nečasnim ljudima na čelu) čekali da on pošalje vest, pomislii su, isprva, da je negde zaglavio u kafani! Idioti, da su istinski poznavali tu našu decu novinarsku znali bi da se nikada ne bi desilo da ih bilo šta ovozemaljsko, a što je u ljudskoj moći, spreči da pošalju vest, pa makar sto puta bili u kafani! Čim je ne šalju, znači da je neka ozbiljna drama! Ja to bez dileme znam za svakog od naše novinarske dece! I niko ne sramoti ni sebe, ni novinarstvo! To je taj pravi, dobar rezultat. A, još još bolje je što se i danas srećemo na ulici, uvek su primetni, najvažniji i u prvim redovima – ili su s novinarskom beležnicom/telefonom/kamerom/mikrofonom u rukama, ili u protestnoj koloni urlaju „Pumpaj!”

Potvrđuje da su od mnogobrojnih mladih ljudi koji su prošli kroz Perin i njen lični i profesionalni život, iz te velike ekipe mladih ljudi regrutovani novinari za gotovo sve redakcije u Srbiji i Vojvodini, nevladine organizacije, kao i neke od međunarodnih organizacija i institucija EU.

Kako su, kako, gde i šta rade, posebno novinarke i koji savet imaš da im/nam uputiš danas?  

• Među novinarkama koje su danas dan i noć na ulici, svuda gde besni revolucija ima i novinarki koje su prošle bar malo i kroz naše ruke, i imali smo tu sreću da nam budu saradnice. Gledam ih, pa rastem kao kvasac (dobro, slušam i u sebi redigujem vest i tekst koji izgovaraju, kontrolišem, nekad se i ljutnem na poneku nedovršenu rečenicu, pa naglas sama u sobi glasno komentarišem...!. One sve stignu – imaju i porodicu i decu, spremne i potkovane idu na posao, postavljaju osmišljena, pametna, direktna pitanja, hrabre su, doterane, našminkane, nikad umorne... Nije redakcija poslala njih na ulicu umesto njihovih muških kolega, ja znam da su one same tražile da budu reporterke s terena!  Kakav bih ja savet vama, takvim ženama, mogla da dam! 

Deo aktivista i aktivistkinja je izašao iz zatvora. Zašto si sada na ulici? Kako vidiš studentske proteste i njihovu genezu i uticaj na razvoj društva, a potom i tvoju potrebu da ih podržiš?

• Pa, stalno sam na ulici, valjda je to neki usud! Jednom novinarka – uvek novinarka, jednom revolucionarka, uvek revolucionarka! Na ulici sam i zbog toga što smatram da mi je, kao i svim svesnim i odgovornim građanima, u ovim mesecima tamo mesto! Hvala Studentima koji su pokrenuli, artikulisali bunt, a ponajviše što su uspeli da toliko rašire taj front bunta! To je istorijski uspeh za ovu učmalu, siromašnu, zemlju polupismenih ljudi s korumpiranom, kriminalnom klikom na vlasti! Da studenti urade samo to što su do sada uradili i da tu sada stanu, bio bi to, istorijski, dovoljno značajan skor za čitav život svakog od njih. Dakle, oni su svoje uradili za tri, ne za jedan život! Nadam se i priželjkujem, a verujem da to želi i većina građana Vojvodine i Srbije, da svi mi već koliko danas shvatimo u potpunosti nužnost da je sada svako od nas na potezu! Samo u tom slučaju možemo da se nadamo promenama, koje će teći sporo, ali će i biti, nema nazad! Da li će te promene teći onako kako je svako od nas zamislio? Naravno da neće. Promene su već začete i u mnogo čemu važnom već načinjene. Kako će te promene dalje teći i hoće li ova zemlja i njeni građani progledati gledajući u levo, demokratski, čovekoljubivo i pravdoljubivo, empatično, institucionalno uređeno društvo, a ne u desno, konzervativno i klerikalno, u šta će se sve izroditi, moje generacija, sva je prilika, neće doživeti da sazna. Ali sadašnji mlad svet (vrti mi se u glavi od zadovoljstva saznanjem da su neki od naših đaka roditelji ove dece na ulici), sudeći po ovome kako sad teče priča, sigurna sam da hoće! A, kad spoznaju da sve može biti podložno promenama, onda će uvek iznova umeti i moći i da menjaju ono što smatraju da treba! To je za nas, učitelje, više nego dovoljno da budemo iskreno zadovoljni svojim đacima i novim generacijama!

Intervju vodila Ivana Gordić Perc

Tekst je nastao u okviru alternativnog, interdisciplinarnog, visokoškolskog obrazovnog programa „Ženske studije 2025. Subotica”. Zahvaljujem se mojoj sagovornici, prijateljici i učiteljici Branki Opranović, kao i mentorkama dr Margareti Bašaragin i profesorki emeriti Svenki Savić na strpljenju, pažnji i pomoći da zabeležim životnu priču koja je svojevrsno svedočanstvo vremena, prostora i sudbina koje su ga oblikovale.