Kako beležiti i deliti lokalnu antifašističku i feminističku istoriju u vremenu koje se opire slušanju i prihvatanju takvih znanja i, štaviše, tendenciozno ih zatire? Da li su možda lokalne priče o antifašistkinjama, u poređenju sa širim i uopštenijim antifašističkim pričama, prijemčivije lokalnom stanovništvu, koje ne može da ostane nemo pred biografijama žena koje su popločale njihove gradove? Priče široko poznatih narodnih heroja i poneke heroine još uvek nekako plutaju na površini nekadašnje Jugoslavije, ali šta je sa onim manje poznatim ženama, heroinama svojih malih sredina i konteksta – hoćemo li uspeti da ih upamtimo i uvažimo njihove nezanemarljive doprinose? Dr Margareta Bašaragin iz subotičke podružnice Ženskih studija i istraživanja krenula je upravo tim putem, objedinjujući priče subotičkih antifašistkinja, onih nepravedno zaboravljenih, a značajnih za temelje lokalnog društva. Upravo ovim povodom razgovaramo sa dr Bašaragin, uz deljenje PDF knjige Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke, na čemu se svesrdno zahvaljujemo kako dr Bašaragin, tako i Ženskim studijama i istraživanjima. 

1. Sa jedne strane imamo poplavu istorijskog revizionizma i brisanje različitih oblika socijalističkog nasleđa, a sa druge strane i snažne prakse deistorizacije uloge žena u društvenom i političkom životu. Imajući to u vidu, ali i druge okolnosti (poput sve većeg upliva desnice u različite strukture), šta su bili najveći politički, metodološki i drugi izazovi u nastanku ove knjige?

Duboko verujem da je za naše današnje i neko buduće društvo izuzetno važno poznavati žensku istoriju, istoriju feminističkog pokreta i istoriju pojedinačnih žena. Zašto? Zbog onoga što možemo naučiti iz njihove požrtvovanosti, srčanosti, solidarnosti, nesebičnosti i miroljubivosti. 

Na žalost, danas se malo zna o mirovnom i antifašističkom delovanju žena nekada u višejezičnom, višekulturnom i višekonfesionalnom gradu Subotici, kulturnoj metropoli međuratnog perioda. Isto tako je veoma dugo tema antifašizma bila skrajnuta na margine subotičke javnosti, pa knjiga Antifašistkinje Subotice: skojevke partizanke i afežeovke čini svojevrsan doprinos kulturi sećanja, kulturi nezaborava.

Namera mi je najpre bila da istražim, dokumentujem i publikujem životne priče 12 antifašistkinja Subotice: Lili Bek Krmpotić (Lili Beck Krmpotic), Magde Bošan Simin (Magda Boschan Simin), Klare Buljovčić Lendvai, Ruže Čizme(i)k Dudašev, Ete (Etele) Hedrih Kizur (Etela Hedrich Kizur), Anke Kmezić Dubajić, Draginje Lendvai, Sofije Malušev Spahić, Bosiljke Bose Milićević, Ide Sabo (Szabó Ida), Edite Špicer Hajzler (Edita Spitzer Heisler), Laure Lole Vol Vinkler (Laura Lola Wohl Winckler).

Istražujući postojeću literaturu i arhivsku građu otkrila sam da je u Subotici između dva svetska rata ženski pokret bio izuzetno snažan i da su u njemu podjednako učestvovale i obrazovane građanke i radnice. Zato sam cilj proširila i knjigom obuhvatila mnogo više od planiranog. Oduševila sam se sačuvanim podacima, objavljenim i neobjavljenim sećanjima tih žena, koliko je novinskih članaka o njihovim aktivnostima. Ti podaci uvek pokazuju da je antiratni i antifašistički aktivizam Subotičanki tekao paralalno sa naporima Ženskog pokreta za dostizanje punih političkih, radnih i drugih prava žena kao ravnopravnih članica društva. Evo primera. Na osnivačkom zboru Omladinske sekcije ženskog pokreta 1935. u ime radnica govori Eta Hedrih Kizur i upozorava na imperijalizam i fašizam! Koliko su žene bile solidirane i usmerene na mir pokazuje i podatak da se na Zboru 1939. okupilo oko 200 žena – da li danas možete zamisliti skup na kom je dve stotine žena?

Neke podatke nisam uspela da nađem. U opisu arhivskog fonda iz Subotice Saveza ženskih društava u Subotici stoji da obiluje fotografijama i podacima koje su same Subotičanke prikupljale o svojim prethodnicama, aktivistkinjama ženskog pokreta i skojevkama, komunistkinjama i partizankama. Ali je kutija izgubljena. I pored dobre volje osoba iz Arhiva.

Razočarala sam se koliko malo fotografija “mojih” Subotičanki antifašistkinja uopšte ima. Možemo danas samo nagađati da li je u pitanju nečija nemarnost ili vešto prikrivanje, možda nećemo nikada ni saznati.

2. U knjizi su hrabre i u određenoj meri zaboravljene Subotičanke živo i detaljno sagledane, a njihove priče rekontekstualizovane. Šta kažu današnje Subotičanke i Subotičani pred ovim delom lokalnog nasleđa? Kako knjiga odjekuje na lokalu, a kako na širem prostoru?

Oduševljena sam dobrim prijemom knjige, došla je u pravom trenutku. Te hrabre, a odista danas nepravedno zaboravljene Subotičanke zavređuju našu pažnju, a sa tim se u potpunosti slažu građani i građanke Subotice danas. Neprestano se javljaju osobe iz raznih sindikalnih udruženja, antifašistički nastrojenih, i pojedinci i pojednke, i pitaju za koji primerak knjige više.

Divno je i da mi se javljaju potomci žena koje sam obuhvatila u knjizi. Tako su mi pisale dve osobe koje sada žive u inostranstvu i koje su u spisku žena zatočenih i mučenih u zloglasnoj Žutoj kući pronašli imena svojih baka i rođaka. Nude saradnju i daju zaista iskrenu podršku.

Volim slobodu koju imam u oblikovanju teksta, odabiru tema i iznošenju stavova (a koju svakako ne bih imala bez RŽF). Svesna sam da knjiga čini deo neke kontrajavnosti, a verujem da samo dajem glas ili govorim u ime onih koji ne mogu ili nemaju hrabrosti da progovore. U knjizi otvoreno tvrdim da se promovisanjem pojedinih žena polako stvara stereotip za sećanje time što se ističe činjenica da je npr. prisustvo žena na Velikoj skupštini bilo izuzetno važno za njihovu emancipaciju, u doba kada su bile samo supruge političara, a ne i feministkinje. To je potpuno u suprotnosti sa razvodnjenim pričama koje obitavaju u subotičkoj javnosti danas. 

3. Knjiga nastavlja svoj život uz transformacije, pa nas uskoro bogata građa sabrana u knjizi očekuje i u obliku medijskih sadržaja na portalu Magločistač. Šta tu možemo da očekujemo i šta je ključni razlog da se ovo štivo transponuje u medijski jezik?

Ideja je da kroz saradnju sa Magločistačem u lokalnoj zajednici prikupljene podatke u Antifašistkinjama Subotice učinimo vidljivijim i pristupačnijem i da ih primenimo u konkretnim aktivnostima. 

Mlade generacije danas nisu dovoljno upoznate sa strahotama Drugog svetskog rata, ali isto tako i sa antifašističkom borbom naših prethodnika i prethodnica (naročito u Subotici) koji/e su čak i život dali/e za nas. Ideali u koje su verovali/e o životu bez rata, ljubavi prema bližnjima, međusobnom ispomaganju i zajedništvu jesu opšteljudski. Njihova spremnost i odlučnost da se zalažu za ove ideale treba da nam bude uzor. Nekako je danas zapostavljena uloga koju su u svemu tome imale žene. Zato je važno da gradimo i negujemo kulturu sećanja i da ih ne zaboravimo.

Elektronski mediji (kakav je portal Magločistač) su moćno sredstvo u distribuiranju određenih sadržaja, a ako se nešto, u ovom slučaju tekovine feminističke i antfašističke borbe zaslužnih Subotičanki, neprestano ponavlja, velika je mogućnost da postane trajno znanje sviju nas. Ti sadržaji u medijima dopiru do široke publike, svih generacija.

Imam lepo iskustvo u kreiranju izložbe sa mladima na osnovu knjige. Pokazale/i su interesovanje za deo istorije grada (regiona i zemlje) o kojoj su znale/i veoma malo. Postavljale/i su dodatna pitanja, oduševljavale/i se hrabrošću i požrtvovanjem subotičkih antifašistkinja, negodovale/i povodom obespravljenog položaju žena u međuratnom periodu – to su samoinicijativno izjavljivale/i tokom radionice. Usmena evaluacija je pokazala da je ovaj vid angažovanja učenica/ka veoma uspešan, odatle i potreba da se u ovom nastavku projekta sa Magločistačem realizuju radionice sa mladima. 

U fokusu ovog projekta nisu samo mladi, već osobe svih generacija, maternjih jezika, verispovesti, klase, rase, pola i dr, što je od posebnog značaja za višekulturni grad Suboticu.

4. Bez nužnosti poređenja sa nekadašnjim radom subotičkih skojevki, partizanki i afežeovki, kakve su danas perspektive feminističke i antifašističke borbe u Subotici? Šta za tebe znači biti feministkinja i antifašistkinja danas?

Feminističko delovanje je ujedno i antifašističko delovanje. Ne postoje njihove opšteprihvaćene i opštevažeće definicije, međutim, možemo naći zajedničke poveznice – klasna i rodna ravnopravnost, solidarnost, zalaganje za mir i pomirenje i mnoge druge.

Za mene je najprijemčljivija definicija feminizma koju daje Eva D. Bahovec da je to “opoziciono, potencijalno subverzivno saznanje, koje se suprotstavlja vladajućim idejama, preispituje [..] kanon” (Bahovec 2010: 216)¹. Ovo jasno opisuje način mog promišljanja i delovanja. Rod, klasa, rasa, vera, maternji jezik, seksualna orijentacija… zajedno i u međusobnoj zavisnosti čine, deluju, oblikuju, ali i menjaju našu stvarnost, verovanja, znanja. 

Jedan od ciljeva koji sam sebi postavila je da istražim životne priče i doprinose znamenitih Subotičanki sa željom da znanje o njima postane opšte. U tome nisam usamljena, jer mnogo je sugrađana i sugrađanki sa kojima sarađujem na razne načine. Ubeđena sam da je za ženski pokret i feminizam današnjice u Subotici (ali i zemlji i regionu) presudno istraživati i pisati o našim prethodnicama. One su nam ostavile u amanet mnoga postignuća i naš je zadatak da nastavimo šta su započele i to čuvamo. Jednom dostignuta ženska prava stoje u večitoj opasnosti da budu oduzeta.

Dugo sam želela da verujem kako je fašizam odstranjen, pobeđen, uništen. Onda sam naišla na dokumentarni film Rut Bekerman “Waldhajmov valcer” (Ruth Beckermann, “Waldheims Walzer”, 2018) koji istražuje kako se briše nacistička prošlost Austrije kroz priču o generalnom sekretaru UN i austrijskom predsedniku Kurtu Valdhajmu (Kurt Waldheim), a nekada je služio u nemačkom Vermahtu. Zaista je ostavila utisak na mene činjenica da u svim strukturama, institucijama, ali i kulturi i svakodnevnom životu obitava fašistoidna ideologija.

U gradu u kojem živim, Subotici, na zgradama, u rečima koje čujem, u vestima koje čitam, svaki dan pronalazim tragove smrti, fašizma i fašistoidnosti. Postoji nekoliko načina kako da očuvamo sećanja na antifašistkinje i antifašiste nekada i na taj način pokrenemo široke mase: javnim predavanjima, tribinama i promocijama koje će afirmisati antifašistički i feministički angažman Subotičanki i pojedine subotičke antifašistkinje u gradu i regionu; organizovanjem radionica za sve generacije; obeležavanjem godišnjica stradanja antifašistkinja i antifašista (npr. zatvaranje i mučenje žena u Žutoj kući u Subotici tokom Drugog svetskog rata); istraživanjem i dokumentovanjem životnih priča antifašistkinja Subotice, ali i šireg regiona, i njihovo mirovno i feminističko delovanje; uvođenjem teme antifašizma i mirovnog delovanja žena Subotice, Vojvodine, Srbije i regiona u ženske studije; trajnim obeležjima (spomen-ploče ili nazivi ulica).

5. Šta su skoriji planovi u radu subotičke podružnice Ženskih studija i istraživanja?

U Podružnici planiramo da u maju 2022. započnemo ciklus predavanja “Ženske studije”.

U Subotici je, na inicijativu ŽSI iz Novog Sada i Svenke Savić, osnovano Udruženje Ženske studije i stvaralaštvo, koje je delovalo kratko: 1997-2004, a vodile su ga Jasminka Dulić, Mirjana Dokmanović i Slavica Mamužić. U okviru nekoliko različitih aktivnosti su bila predavanja Ženskih studija, što ćemo u Podružnici nastaviti, kao kontinuitet sa onim što je postojalo ranije. U okviru ovog programa će nekoliko predavanja biti na teme koje su obrađene u knjizi Antifašistkinje, ali i istraživački podaci drugih projekata koje je finansirala EIŽ u Ženskim studijama u Novom Sadu (iz feminističke teologije i ženskog pokreta), a na kojima su sarađivale studentkinje sa Centra za rodne studije UNS. Tako će se susresti istraživačka i predavačka praksa ponovo, ovoga puta u Subotici, na teme povezane sa rodnom ravnopravnošću, znamenitim ženama, doprinosima žena političkom, društvenom, naučnom i kulturno-umentičkom životu, ženskim pokretom, mirovnim, antifašističkim delovanjem žena, iz različitih nacionalnih zajednica Vojvodine.                                                           

Knjigu Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke možete čitati i besplatno preuzeti ovde:

Razgovor vodila: Galina Maksimović

¹ Bahovec, Eva D. (2010). „Traduttrice-traditrice. Prevoditeljka-izdajnica”, u: Vasić, Vera (ur.) (2010). Zbornik u čast Svenki Savić. Novi Sad: Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu i Ženske studije i istraživanja, 215-224.

 Tribinu Ženski pol i muški rod: jugoslovenske feministkinje i jezičke politike će otvoriti kratki istorijski uvod moderatorke o jezičkoj praksi u književnosti i štampi 19. i prve polovine 20. veka, a zatim će se izlaganja fokusirati na period socijalističke Jugoslavije i na postjugoslovenski period.

Jelena Lalatović, kao teoretičarka književnosti, odgovoriće na pitanje kako su se formirali kulturni front(ovi) jugoslovenskog feminizma od 70-ih godina 20. veka do danas, krećući se od ideja i praksi politizacije pola do politike rodno osetljivog jezika. Ona će najpre prikazati kratak istorijat lingvističke, antropološke i književnoistorijske analize koja u središtve istraživanja stavlja predstave o ženama koje se posreduju raznovrsnim kulturnim sadržajima u postjugoslovenskom kontekstu, te kako je proces normiranja i formalnog uvažavanja rodno osetljivog jezika zaokružen usvajanjem Zakona o rodnoj ravnopravnosti 2021. godine, kojim se predviđa njegova obavezna upotreba u zvaničnom govoru. Drugim rečima, skiciraće se koji su kulturno-istorijski procesi i društveni akteri doveli do toga da se pitanje rodno osetljivog jezika, pre svega, upotreba zvanja i zanimanja u ženskom rodu, tretira kao političko pitanje koje izaziva podele i oštre polemike. Da bi se fenomen rasvetlio iz perspektive istorije feminističkih ideja, izlaganje će se osvrnuti na feminističku misao koja nastaje sedamdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji, a koja je u istoriografskoj literaturi najčešće imenovana kao neofeminizam. Zahvaljujući specifičnoj intelektualnoj poziciji jugoslovenskih naučnica-feministkinja, kao što su Žarana Papić, Lidia Sklevicki, Rada Iveković, Nada Ler-Sofronić (i mnoge druge), koja je počivala na kritičkoj recepciji i reevaluaciji kako ženskog pitanja u istoriji socijalističkog pokreta, tako i radikalnog feminizma na Zapadu, politizacija potčinjenog položaja žene prvi put je artikulisana i analizirana kroz kategoriju roda kao sredstva istorijske analize. Zato je sastavni deo ovog izlaganja i osvetljavanje načina na koji su se putevi neofeminizma kroz popularnu kulturu i njegova legitimacija u akademiji, kao vid naučnog aktivizma, preplitali. To, takođe, podrazumeva odgovor na pitanje kako i zašto je naučna problematizacija pola u datom kontekstu istovremeno značila i (re)politizaciju položaja žene u društvu.

Margareta Bašaragin odgovoriće u tome kontekstu, iz perspektive lingvističke naučnice i aktivne učesnice u radu na standardizaciji rodno osetljivog jezika, na pitanje zašto je potrebna feministička lingvistika. Feministička lingvistika – koja se u svetu predaje kao akademski program a koju je u domaći okvir uvela Svenka Savić – proučava jezik i govor žene a potom i to kako drugi govore ili pišu o ženama u različitim društvenim, kulturnim i jezičkim okruženjima. Istražuje se, drugim rečima, upotreba rodno osetljivog jezika u medijima, u obrazovanju, u naučnim časopisima, na sajtovima univerziteta, u raznim institucijama, u TV i radio emisijama, u svakodnevnoj komunikaciji, ali i dijahrono. Osnovni cilj ovih napora je standardizacija rodno osetljivog jezika i njegova dosledna upotreba u javnoj i službenoj upotrebi radi otklanjanja raznih vidova diskriminacije i veće vidljivosti žena i njihovog doprinosa društvu, nauci, kulturi i umetnosti. Cilj potencijalne tribinske rasprave biće da preispita na koji način su iskustva neofeminizma, kao jugoslovenskog kulturnog pokreta i intelektualnog projekta, relevantna u promišljanju savremenih feminističkih sukoba, kao i da u tome kontekstu preispita dosadašnje domete strandardizacije rodno osetljivog jezika.

Biografije učesnica

Margareta Bašaragin: Osnovne i masterske studije završila na Odseku za nemački jezik i književnost Filozofskog fakulteta UNS. Doktorirala 2017. u Centru za rodne studije ACIMSI UNS. Doktorska disertacija: Interakcija roda, jezika i kulture u formiranju identiteta učenica osmog razreda osnovne škole u procesu dvojezične nastave u Vojvodini (Novi Sad: Fondacija Bogumil Hrabak VANU, 2019). Usavršavala se (u okviru Erasmus Mundus Sigma Agile projekta školske 2015/16) u Centru za transdisciplinarne studije roda na Humboltovom univerzitetu u Berlinu, Nemačka. Poverenica je ogranka novosadskog Udruženja „Ženske studije i istraživanja” u Subotici od 2020. godine.Potpisuje više naučnih radova objavljenih u domaćim i međunarodnim časopisima u kojima tematizuje problematiku roda i jezika u štampanim i govorenim materijalima, integraciju rodne ravnopravnosti u obrazovni proces i primenu analize diskursa u interdisciplinarnom polju rodnih studija. Posebnu pažnju posvećuje istraživanju znamenitih žena iz Subotice (Vojvodine). Do sada je objavila knjige Rod kultura i diskurs razgovora u razredu (2019, Fond. ak. B. Hrabaka, VANU, N. Sad), Znamenite Jevrejke Subotice (2020, ŽSI i Fut. pub., N. Sad), Antifašistkinje Subotice: skjevke, partizanke i afežeovke (2021, ŽSI i Fut. pub., N. Sad) i uredila tokom 2021. godine: Starost u vremenu i prostoru; Sonja Licht: životna priča.

Jelena Lalatović: Završila je osnovne i master studije na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na matičnom fakultetu prijavila je doktorsku disertaciju pod naslovom Žanrovi književne kritike i polemike u omladinskoj i studentskoj periodici: kritička javnost na Beogradskom univerzitetu (1937-1968). U koautorstvu sa Hristinom Cvetinčanin Knežević objavila je Priručnik za upotrebu rodno osetljivog jezika (2019). Autorka je više naučnih radova iz oblasti književnosti za decu i mlade, feminističke književne kritike i studija periodike. Književnu kritiku objavljivala je na portalima Bookvica i Komunalinks, i u časopisu Polja. Zaposlena je na Institutu za književnost i umetnost, trenutno u zvanju istraživačica saradnica.

Stanislava Barać: Viša naučna saradnica u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, gde je od 2004. godine angažovana na projektu specijalizovanom za proučavanje književne periodike. Diplomirala, magistrirala i doktorirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Organizovala konferencije Časopis Žena danas 1936–1940; sa Vesnom Matović Časopis Ruski arhiv (1928–1937) i kultura ruske emigracije u Kraljevini SHS/Jugoslaviji; a sa Tijanom Tropin Časopisi za decu: jugoslovensko nasleđe 1918–1991. Autorka je dve monografske knjige (Avangardna „Misao“, 2008; Feministička kontrajavnost. Žanr ženskog portreta u srpskoj periodici 1920–1941, 2015) i četrdeset naučnih studija, kao i kourednica tri zbornika radova. Članica Centra za jugoslovenske studije. Glavne oblasti istraživanja: srpska i jugoslovenska književnost 20. veka, ženska književnost i feministička periodika.

Izvor: https://domomladine.org/debate/tribina-zenski-pol-i-muski-rod-jugoslovenske-feministkinje-i-jezicke-politike/